Просветни гласник

Бергсонова Филозофија

35

собношћу да раставља (декомпозира) по макаквом закону и да саставља (рекомпозира) по макаквом систему. Отуд, интелигенција је карактеризована природним несхватањем живота; јер је живот организован, покретљив, континуум. А живот би једино могао схватити инстинкт. Он је моделиран на самој форми живота. „И кад би се пробудила свест која дрема у њему (инстинкту), кад би се он интериоризирао у сазнању наместо што се екстериоризира у акцији, кад бисмо га могли питати а он могао одговарати, он би нам одао најинтимније тајне живота." Јер „инстинкт само наставља рад којим живот организује материју, тако да не бисмо могли рећи, како се често показало, где организација престаје а где инстинкт почиње." „Виртуелна свест која прати животне процесе најчешће се актуализује само у почетној фази једног акта а оставља остатку процеса да се сам заврши. Та би свест имала само да се рашири и да се потпуно удуби, па да коинцидира са произвођачком животном снагом." Тако схваћен инстинкт не може бити научно, дакле од стране интелигенције, анализиран. Оно што је битно у инстинкту не може се изразити интелектуалистички, па се, према томе, не може ни анализирати. „Један слепо-рођен, који би живео међу слепо-рођенима, никада не би претпоставио могућност да се један удаљен предмет може констатовати перцепцијом а да се прођу перцепције свих предмета који леже између субјекта и предмета. Међутим, то „чудо" је остварено видом". И инстинкт је сазнање а ШзЈапсе. Он је према интелигенцији оно што је вид према пипању. Наука би само могла да инстинкт преведе на свој језик интелигенције; али би тиме пре конструирала једну имитацију инстинкта но што би продрла у њега сама. Критикујући „ингениозне теорије еволуционистичке биологије", Бергсон, и сам на врло ингениозан начин, доказује ту основну немогућност да се инстинкт протумачи „научно". Место реалне анализе објекта, наука даје само превод на свој језик; и зашто би га онда преводили, кад превод није никада оригинал? Инстинкт зато ипак није „неиспитљива мистерија"; јер, ако није у домену интелигенције, а он је још увек у границама духа. Ми можемо схватити шта се збива кад један инсект инстинктивно сазнаје, када погледамо у себе, интроспекцијом, и загледамо се у феномене осећања (емоција), у неразмишљане симпатије и антипатије, експериментишући тако у себи самом, „под доста неодређеном формом у коју је продрло врло мало интелигенције". Истинктом, ми схватамо саму унутрашњост једне ствари, сасма друкчије но процесом интелектуалног сазнања, интуицијом (преживљеном више но представљеном) „која личи, без сумње, на оно што се у нама назива погађачка симпатија." Конкретно објашњење (за инстинкт), не више научно, али метафизичко, треба тражити на сасвим другом путу (а не научном), не више у правцу интелигенције, него у правцу „симпатије," вели Бергсон. (Наставиће се) ' ВЛАДИМИР ВУЈИЋ