Просветни гласник

Књижевни Преглед

41

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД Српска Књижевна Задруга, коло XXIII, књиге 157, Сиоменица Сш. Новаковића, и 158, М. Љермонтов, Јунак нашега доба. Наша књижевност личи данас на сорочински сајам или новгородску јармарку. Свега и свачега у њој: и превода и оригинала; и мудрих књига и бесмислених састава; и лепота и наказа. Пише се и преводи без плана и система, без икаква циља осим зараде писца, преводиоца и књижара. Понеко велико и значајно дело, које би интересовало најшире кругове, чами у тами; а по који безначајни превод има у исти мах по два или три издавача. Све се ради као на јагму; преводи се што прво падне под руку, јури се из једне издавачке књижаре у другу, само да се што пре избаци еспап на тржиште. Све иде прилично, јер свака роба има данас своје муштерије. Не може се стићи ни да се нотирају све нове књиге, а камо ли да се подвргну савесној оцени. Отели су се и оригинали, о преводима да и не говоримо. Пређе је било сразмерно мање писаца, а више критичара но данас. Сад се број писаца нагло умножио, а критичарски редови јако проредили. Неки помрли, неки остарили, неки се бацили у високе естетичке проблеме, неке прогутала „званична дужност", а има их које је просто помела ова књижевна хиперпродукција, па не знају куда да се окрену. Таман као оно што је било у Солуну кад га је требало бранити од Арапина: „Дојчин био па се разболио; био Дука, па га боли рука; био Тома, па га није дома". У свем том непоретку, једна установа држи се поретка. Кроз све ово књижевно комешање, повијање, батргање и повођење, С. Књ. Задруга иде мирним а поузданим и чврстим кораком. Њу не може да омете никаква врева и ларма, нити могу да је занесу тренутни укуси, ни да скрену с права пута књижевне котерије и вештачки створене репутације. Она није консервативна и укопана у прошлост; сваким даном она се развија, иде у напред, прима све добре принове, прилагођава се новим а ваљаним правцима, прикупља одлична дела без обзира на „школе". Она има јасне и одређене циљеве, зна шта хоће; суди савесно, одабира пажљиво, било оригиналне било преводне радове. На жалост, рат је искварио укусе, ослабио нерве, створио извесне моде и каприсе. Издања С. К. Задруге, сваке године све боља, не привлаче више исту пажњу као у предратно доба. Нестало је многих старих повереника; ново-стечени још немају довољно енергије и ауторитета; а маса књижарских продуката слабе вредности преплавила је књижевне тргове, па се готово намеће читаоцима жељним лектире. И многи људи радије купују скупе књиге, слабе вредности, у лошој техничкој опреми, него коло С. К. Задруге с одабраним делима, које, повезано у тврде и лепе корице, стаје