Просветни гласник
42
Просветни Гласник
само по пола динара од штампаног табака. С. К. Задруга није прибегла реклами; она је мислила да је довољно што четврт века даје народу књиге трајне и по унутрашњој вредности и по техничком издању. И она ће продужити свој корисни просветни посао, а успех ће брзо доћи, те ће Задруга моћи и повећати број својих књига у колу, и приредити, уз редовна кола и Забавник, још и по које специално издање, потребно за народно просвећивање. * Свом првом председнику Стојану Новаковићу С. К. Задруга приредила је Саоменицу, која Новаковићу служи на славу а Задрузи на част. У њу су уписали своју реч Г. Г. П. Поповић, Сл. Јовановић, Ст. Станојевић, Љуб. Протић и Јов. М. Јовановић; Г. Ал. Белић, који је спремао расправу о филолошким радовима Новаковићевим, закаснио је са својим радом 1 )- Најбоље је израђен прилог Г. П. Поповића „Млади Новаковић", а стилски је најлепши чланак Г. Сл. Јовановића „Стојан Новаковић, личне успомене". Оно што је речено о Новаковићу није панегиричне природе. То не би доликовало озбиљним научним посленицима, а није ни потребно за таког једног радника какав је био Новаковић. Његове личне мане и књижевне погрешке не могу помрачити његову велику личност, која се држи усправо скоро пола века, радећи непрекидно на разним пољима књижевности и науке. Његови биографи су ипак извели ствар с много такта и вештине, и успели су и да се не огреше о истину, и да укажу и на слабе стране у Новаковићевом раду и животу. Ипак нешто недостаје у овој књизи: један Новаковић снимљен цео. Требало је да тај посао падне у део Г. Сл. Јовановићу, познатом сјајном портретисти, који може, кад хоће, да буде и тачан, непристрастан и концизан. Не знам зашто се Г. Јовановић није подухватио тога посла, него је цела Саоменица остала само на засебним монографијама. Било је потребно у једној расправи обележити све главне особине духа, карактера и темперамента Новаковићева; разгледати шта је од тих особина сачувано кроз цео живот; шта није доспело до зрелих дана, и шта је задобивено у последњим годинама. Новаковић у политици није имао ни наглих ни коначних преокрета, ни смртоносног пада, ни поступног али дефинитивног прелажења из једне крајности у другу, ни бурних и судбоносних доживљаја, и остао је до смрти своје активан јавни радник, једини поред Г. Пашића из старе генерације. Кад се погледа како су се брзо истрошили и Каљевић и Чупић и Пироћанац; како је Гарашанин сагорео због свога неполитичког темперамента, како су одсечени од политике и Г. Јов. Ђаја и Г. Авакумовић, па и Д-р Вујић, како је и сам Јован Ристић после својих великих дана скоро ишчилио
') Тај рад штампан је у Просвешном Гласннку, свескама за јун и јул-август прошле године. Пр. Ур.