Просветни гласник

Књижевни Преглед

43

у политичком забораву, било би занимљиво знати шта је одржало Новаковића те је могао завршити свој живот као активан политички радник. То би нам Г. Јовановић могао најбоље показати, јер одлично познаје нашу нову политичку историју и уме да изврши прецизну анализу психичких осо^лна наших јавних радника. / * Чланци Г. П. Поповића „Млади Новаковић" и „Рад на Историји Српске Књижевности" израђени су врло савесно и зналачки, као све што ради Г. Поповић. Нарочито ваља истаћи први чланак. Он нам ускрсава један занимљив период наше књижевне историје, о коме је писао и Скерлић. Г. Поповићев рад је пун интересантних појединости, чврст и збиј-ен, тачан по подацима, правилан по суђењу, стилски јасан и изразит. Г. Поповић се није устручавао да мимо примљено мишљење да врло неповољну, у суштини тачну оцену о Богобоју Атанацковићу, и да оспори велику важност коју су савременици дали Кости Руварцу као критичару. Треба подврћи критичкој оцени стара мишљења о књижевницима, променити хиерархични ред, понекога узвисити на боље место, а понекоме смакнути с главе незаслужени венац. И у прошлости као и данас многи књижевни суд је изречен било на дохват, било из личног расположења, било по котеријским интересима или под утицајем тренутног заноса. Мало је трезвених критичара који се не дају ни помести ни завести, а имају храбрости да кажу своју реч искрено и непристрасно. У своје време Недић је то покушао, али због велике пристрасности он је учинио један књижевни препад, и требало је много времена да се покаже колико је он био неправичан. И у доба старе критике патило се од тих мана. Даничић је и сувише окадио Милићевића, а његов ђак Новаковић готово је истакао Бранка изнад Његоша. То је утицај борбе око језика, који је водио руку обојице наших филолошких стручњака. Рад Г. Слоб. Јовановића „Стојан Новаковић — личне успомене" личи на једну лепу песму. Треба да то прочитају наши модернисти који мисле да постигну ефекат гломазним реченицама, тешким као олово, неразумљивим као §птоЈге, пуним звучних филозофских термина бачених без потребе у написе у којима немају никаква посла. Они би се лако могли уверити да се, кад човек има талента и спреме, може писати и паметно и сјајно, и у исто време јасно и разумљиво. Ја сам уживао у читању Г. Јовановићевог чланка, и жалим што морам да учиним једну напомену. Г. Јовановића је мало занео његов стилски полет, па је правио скретања говорећи о личностима које немају везе с предметом о коме се пише. То је учинио по свој прилици због неодољиве потребе за заједљивошћу, која је у њега увек пристојна и покривена, али оштра као врх од чиоде. Ни сам Новаковић није сасвим поштеђен