Просветни гласник

44

Просветни Гласник

од зуба и ноктију Г. Јовановића, али су Иван Павловић, Нићифор Дучић, Ј. Ристић зло прошли. Сва тројица су већ у гробу, те се неће моћи захвалити Г. Јовановићу што им је посветио: првоме две стране, другоме једну, а последњем нешто више од по стране. То је, као што видите, обрнута сразмера: најслабији од њих добио је три пута више места но најјачи. Сва су тројица показана у комичној светлости, и ушли су у чланак без икакве потребе, као Пилат у „Вјерују", како вели једна позната изрека. О осталим расправама нећу говорити. Оне су израђене савесно и исцрпно, али немају ничег што би их јаче одликовало. Рад Г. Ј. Јовановића у погледу стила иде испред расправа Г.Г. Станојевића и Протића. * Јунак нашег доба припада руској књижевности тридесетих година. Опште је мишљење руске критике да је у Печорину Љермонтов приказао себе. Он је себе представљао помало и у другим јунацима. својих поема, али је личност Печоринова најизразитији представник Љермонтовљев. 1 ) Нарочито на Љермонтова личи Печорин из другог његовог романа, Кнегиња Лиговска, о коме руска критика скоро и не говори, јер је много слабији од Јунака нашег доба. Историја Печоринова са Јелисаветом Николајевном Негуровом (из романа Кнегиња Лиговска) није друго но сопствени доживљај Љермонтовљев с Катарином Александровном Сушкином. Чак и анонимно писмо које је Печорин писао Негуровој против самога себе скоро је исте садржине као и Љермонтовљево писано Сушкиној. Историја Љермонтовљева пада у 1835 год., роман Кнегиња Лиговска написан је 1836. И друге особине Печоринове поклапају се с одликама Љермонтовљевим. Исте тежње: играти велику улогу у друштву, привући погледе, изазвати похвале, постићи успехе и бити истакнут изнад других личности, распињу и Љермонтова и Печорина. Иста заједљивост, и жеља показати се духовит, јавља се у обојице. Обојица су себични, без љубави према људма, готови да ради свог задовољства или сујете жртвују угодност, па чак и срећу и част других личности. Обојици је досадно у друштву, јер нити су лепе спољашности, ни добри салоиски забављачи. Љубав њихова није ни дубока, ни јака, ни трајна; то је више самољубље него љубав, жеља за освајањем и надвлађивањем која се гаси брзо после победе. И Печорин и Љермонтов су скептици и песимисти, али само у опхођењу и језику; иначе> они су уживали живот пуним грудма и црпели до краја све његове благодети, увек с ироничним осмехом на устима као жртва живота и друштва. Печорин из Јунака нашег доба није демантовао онога из Кнегиње Лиговске. Остао је у главном исти, само у погоршаном издању. И оно мало чисте љубави у њему прогрушало се. Његов егоизам по-

Ј ) Љермонтов то узалуд одбија у. предговору к другом издању свога романа.