Просветни гласник

Књижевни Преглед

45

стао је оштрији а скептицизам изразитији. Ироничан осмех његових усана још се више заоштрио; ранији Печорин није био добар, сад је постао зао. Није жалио ни туђ ни свој живот. Сасвим као и сам Љермонтов. Сведок његовог двобоја, кнез Васиљчиков тврди да је био сасвим миран и спокојан, готово весео пред пиштољем свога противника, баш као и његов Печорин пред Грушицким. Само, на несрећу руске књижевности, Љермонтов је живео и владао се као Печорин, али је у двобоју прошао као Грушицки. Његова подсмевања и заједања дошла су му главе пре него што је навршио 27. годину. Руска критика јако се разилази у мишљењу о Печорину. Већина критичара налази да је он производ утицаја Бајроновог 1 ) на Љермонтова, и руског живота тридесетих година прошлога века. Време у коме је радио Љермонтов било је доба мрачног апсолутизма Николе I, доба гоњења свих слободоумних идеја, страшне цензуре и одвратне шпијунаже, бездушно себичног уживања моћних и богатих, и очајно бедног живота слабих и потиштених. Није се могло борити против зла које је давило Русију: ваљало је или се предати сасвим и бацити се свом снагом без размишљања и уздржавања у фриволни живот тадашњих виших кругова, или остати у њему, живети кво и други, али увек показивати зубе и нокте и служити с& њима у свакој погодној прилици. Печорин је од ове друге врсте, као и његов аутор. Ни један ни други не спадају у борце за преображај руске државе и побољшање друштвеног живота. Још је било рано за тај тип људи. Њих нема ни Пушкин, који је писао пре Љермонтова, ни Гогољ, који је наставио и после њега. Тек их Тургењев открива, али немоћне да успеју, „излишне" како он сам каже, сведене једино или на узалудне жртве и трагичну смрт као Руђин и Нежданов, или на уздржљиво ишчекивање бољих дана као Соломин, или на презирање своје околине и одрицање свега што постоји у савременом друшту као Базаров. Печорина не море те бриге; њему се живот и друштво не допадају лично, вређају његово самољубље, не задовољавају његове амбиције и спутавају разним конвенцијама његов слободан полет. Он би желео изићи из тога живота, јер га не може преобразити, али он све једнако остаје у њему, прилагођава се донекле његовом утицају, али се никад не мири потпуно с њим. Немајући никакав виши идеал, Ј ) Љермонтов се брани од бајронизма, и у једној малој, готово пророчкој песмици, показује своју руску душу: Н-ћгЂ, н не Бајронг, н другои, Еш,е нев-ћдомБЈи избранникт> Какт. онт>, гонимвш мЈромт> странникв, Но толбко сгб руского душои. И ранвше начал-Б, кончу ран^ћ, Мои умт. не много совершитт.; Вб дупгћ моеи, какт. в-б океан"ћ, Надеждт. разбитБ1Х 'б грузг лежитБ.