Просветни гласник

48

Просветни Гласник

створио свога Печорина. Ако има његове кривице, она је само у недостатку јачег посматрања, слабој психолошкој анализи, и недовољно логично развијеној радњи личности. И, још, у композицији романа, која је сасвим рђава. А ту вештину да организује роман и створи од њега чврсту и поуздану целину није ни могао имати један млад песник чија је главна творачка снага била утрошена на снажне, лепе и дубоко осећајне лирске песме. За доба у којем је писао Љермонтов, његов Јунак нашег доба био је велики напредак. То је наговештавање будуће славе руског романа и величине његових познијих твораца. Ако Љермонтов и није говорио потпуну истину, ако је бацио на свој роман један доста густ романтични вео, ако је унео у њега црте позајмљене из Бајрона, ипак се и кроз тај вео и покрај тих позајмица видео један солидан слој правога живота и неколико одлика реалних људи. Само, и тај живот и ти људи нису били заслужни да се један даровит песник бави њима. Један уметник високе моралности, алтруист и приврженик друштвеног напретка, нашао би у тадашњој Русији и пречих и интересантнијих појава за своје романе и приповетке од свирепог лова на младе девојке и ове душевне пустоши што је оставља иза себе један сит, беспослен и суров егоист, какав, је био Печорин. ЈАША М. ПРОДАНОВИЋ

Саоменица Владимира Гаћиновића (Сарајево, 119 стр., 10 дин.; приход у корист фонда за пренос покојникових костију у отаџбину). Револуционарни пас јучашње омладине у којој је Гаћиновић био један од највиднијих и најмисаонијих, више се истиче делом него идејама. Народна нужда била је одвише јасна и груба да би ту она омладина од 1905 на овамо могла рећи нешто сасвим ново, мимо ондашње старије народне раднике. Сви помало песнички наклоњени, Гаћиновић и дружина пребирали су у својим написима и разговорима идеје руских и француских филозофа и револуционара, чешких организатора, и наших проповедника југословенства: Цвијића, Скерлића ит.д. Оригиналнија и вреднија била је та дружина по своме моралном обележју. Из времена клонулости и ситничарства, они су избили као апостоли личног пожртвовања и великог народног риска. И што је главно, пружили су сами својим делом примере тог прегалаштва без граница. Чисти као деца, сањалице као девојке, скромни као сељаци, они су били заточници једне идеје као Југовићи. Кад су махом изгинули, јавила се наравно мисао да се у виду Споменица остави њихово предање за будуће омладине. Кад су се неки обратили на ме с таком мисли, ја сам предлагао да се то учини 'у неколико скупних споменица, место у појединачним, јер би се тако могао дати и вреднији избор материала и бољи преглед њине идејне и делатне