Просветни гласник

Књижевни Преглед

47

није у карактеру личности, него само у местимичној необјашњивости њихових поступака. Али има у роману живих и истинитих типова, као што је н. пр. Максим Максимић, нарочито при последњем виђењу са Печорином. Све је истина у тој сјајној сцени : и жарка жеља Максима Максимића да води Печорина, и његово наивно надање да ће Печорин одмах дотрчати, и горко разочарење због хладног пријема, и његова осорљивост према сведоку те сцене, а нарочито нехатно и хладно држање Печориново. Као да је перо Љермонтовљево у том делу романа водила рука Толстојева или Тургењевљева. Није сујетни, скептични и егоистични Печорин једини који заборавља старо пријатељство склопљено у тешким животним приликама. То је појава врло честа у људским односима; и ретки су примери да и после дугог растанка два човека супротних нарави, неједнаког друштвеног положаја, друкчијег васпитања и различних узраста не буду један према другоме онакви какав је био Печорин према Максиму Максимићу. И да је овај последњи живео далеко од кавкаских гора и њихове усамљености, која изазива неодољиву потребу другарства, да се кретао у „вишим престоничким круговима" који односе из душе човекове сваку топлину и нежност, и он би дочекао Печорина готово на исти начин како је сам био дочекан. Живот који је проводио Печорин гаси свако одушевљење, уништава осећање интимног другарства, суши душу и испуњава је равнодушнопгћу према злу и према добру. Ту је тако досадно, бескрајно досадно, да младост вене, нерви отупљују, радост се загорчава, те ништа више не може ни потрести ни узбудити ове остареле младиће, способне само за подсмех, сумњу, презирање и крваве сукобе... * Јунак нашег доба није роман, него низ прича из живота главног јунака, невезаних јаче једна за другу. У првој (Таман) и у последњој (Фаталисш) Печорин се једва и види. Читалац га боље познаје тек у две друге љубавне историје (Бела, Кнегиња Мери). Тим својим доживљајима Печорин је стекао оштру осуду руских критичара и моралиста, од које га ни сам аутор не покушава бранити у свом предговору. Руска реалистичка критика ретко се питала: постоји ли овакав тип и да ли је Љермонтов успео да да уметнички снажну карактеристику његову. Њој је било главно да изрече морални суд о таквим личностима. Исте судбине је био и Тургењев, коме су пребацили да карикира социалисте и нихилисте, и ако су његови Руђини, Базарови, Маркови и Паклини да о женским типовима и не говорим — узети из стварног живота и рађени по истинитим моделима. Тургењев није крив што руски живот његова доба није био састављен све из самих Соломина или што није као Чернишевски створио идеализоване Лопухове и Кирсанове. Ни Љермонтов не може морално одговарати што је у својој средини тридесетих година и у себи самоме нашао најглавније елементе из којих је