Просветни гласник

Наполеон и Карађорђе

75

је према ауторитету у опште, и према личном ауторитету нарочито, имао и сувише испољену склоност. То му је долазило од темперамента, а и од љубави према војничком позиву. Он је мало и сувише волео да наметне свуда покорност. У његовом дивном појимању народних потреба ипак је била једна празнина. Он је сувише побркао јединство са уједначењем. Јединство француско био је припремио стари режим, од Хенрика IV и Ришеље-а. Франпуска Револуција сасвим га је довршила, и дивна светковина Федерације, мало детињаста и позоришна у извесном погледу, ипак остаје као дирљиви симбол националног јединства. Сви ти федаративци који су били дошли далеко из Бретање или са обала Средоземнога мора, ти Пиренејци који су говорили бискајским наречјем, Алзашани који су певали Марсељезу са немачким нагласком, били су Французи задахнути истим осећањима, истим тежњама ка правди и слободи. Али кад је он преко мере раширио границе свога царства, он се стао чудити што наилази на разноличност менталитета међу тим популацијама које су међутим изгледале да у први мах са весељем примају наше господарство. То уздржавање, тај отпор разгневише га чак. Као у еванђељу, он изговори сотреИе Шгаге. Он заборави да једино морална завојевања потврђују завојевања материална, и њему се прохте да скрши те разлике. Он беше створио себи један тип Француза: њему је дошла воља да сви поданици његовог царства буду начињени по истом калупу, не схватајући да различности урођених способности и навика понекад чине тешким, ако не немогућим, слична прилагођења. Он је с правом хтео помоћу наставе да примени тај систем претераног уједначења. Лицеји постадоше праве касарне подвргнуте војној дисциплини. Министар просвете, задојен доктринама господаревим, једнога дана кад је имао некога у посети, извадио је свој часовник и рекао с поносом: „У овај час, у свима лицејима Царства, од Хамбурга до Рима, раде се латинска тумачења Квинта Курција". У томе погледу ми смо начинили један пролом на университетском, ипак тако значајном делу Наполеона. Ми смо унели више гипкости у наше програме. Сви наши лицеји, сви наши университети нарочито, нису створени по истом непромењивом угледу. Ми смо у њих унели више ваздуха, светлости и слободе. Ми смо разумели да, према крајевима, има различитих потреба и, у популацијама, разних урођених способности које је требало управити заједничком циљу, јавноме добру, и како се излажемо опасности да одбијемо од себе добру вољу присиљавајући их на методе или послове одвратне љиховом темпераменту и њиховом менталитету. Тако савршена, тако блиска веза која у Француској постоји међу разним покрајинама и разним друштвеним класама, таква да се могла назвати света веза, доказује како смо ми имали право што смо прихватили те идеје које је Наполеон покаткад сматрао смелима, па чак и опаснима.