Просветни гласник

Наполеон и Карађорђе

77

као што ће се њихов вођ звати СегпГ Оеог^ез до тренутка директних веза с њим, кад га почињу називати Кага&еог^ез. Дакле, први утисци Наполеонови о Србима и Карађорђу нису по њих повољни, и то из три разлога. То су најпре бунтовници, а Наполеон, врло самовласан, ми то знамо, не воли много бунтовнике; шта више, то су побуњеници против Узвишене Порте, тадашње наше савезнице, и њих подржавају Руси, наши непријатељи у то време. Не чудимо се дакле ако Наполеон у први мах не показује у својој политици велику симпатију према Србима. „Прво нека се покоре, каже он, а после ћемо видети." Али ево једног срећног догађаја. Два јучерања непријатеља, Наполеон и Александар, сусрећу се у Тилзиту, и одмах после тога збива се промена савеза и одјек тога допире на обале Дунава и Саве. Неопходно наступа примирје између Турака и Руса, српских савезника. Преговори се воде у Ђурђеву. „Турци одбијају сваку врсту преговора који се односе на побуњене Србе, пише 24 августа 1807 француски преговорач ђенерал Гијемино. Они хоће да буду власни казнити их или им опростити, а да се Руси у то не мешају." Али симпатије већ прелазе на Србе, и већ се опажају први знаци тога осећања које ће се испољити неколико месеци доцније у једном званичном документу: „Срби су ратоборан народ, а та особина налаже увек поштовањб". Гијемино посредује дакле у њихову корист, и благодати те еволуције дају се одмах осетити. Турци су уморни. Један извештај нашег конзула у Травнику од 25 августа показује нам утисак који је произвео на духове састанак у Тилзиту. „Узалуд је, вели се тамо, уз помпу донесен ферман Турцима у Босни са заповешћу да се образују нове чете од 25.000 људи. Узалуд се побадају три репа и заливају јагњећом крвљу, у знак рата и поласка, узалуд се праве дивљачке серенаде јаничарима који се уписују, да се тиме њима ода почаст, а подстакну остали. После свију тих обреда који су трајали шест недеља, озбиљни муслимани остали су седећи на својим ћилимима." Од тога тренутка пажња Министарства Спољних Послова нарочито је обраћена на та питања. Један извештај Рајнхарта, који је по заповести Његовог Величанства упућен Његовој Екселенцији Министру Спољних Веза 30 новембра 1807, изражава се овако : „Од Црнога до Јадранскога мора протеже се појас земље настањен народима једне расе који, ма како страни да су остали једни другима под једном владавином која све осамљује, ипак сачињавају један народ. Зар Босна, Србија, Бугарска, Влашка и Молдавска не би могле образовати једну Дунавску Конфедерацију ? Унутрашњи покрет постоји у Србији, то више није безживотна маса. Она би добила свој облик под заштитом Француске, Русије, Аустрије, и саме Турске. Она би створила нове односе између Истока и Запада. Она би проузроковала нове европске интересе... А интереси Француске? Они сууовоме: не губити из вида те покрајине у организацији наше трговине на Средоземном и