Просветни гласник

Бергсонова Филозофија

89

интегрални део његовог рада. Сузити или проширити то трајање, значило би модифицирати, истовремено, и психолошку еволуцију која га испуњује и проналазак који је израз за њ. Време проналажења овде је само проналажење. „Прогрес једне мисли се мења у толико у колико се мисао инкорпорира". Ако је сликар пред платном, боје на палети, модел позира, ми видимо све то и знамо, познајемо, начин рада сликарева: да ли ми можемо предвидети оно што ће се појавити наплатну? Имамо све елементе проблема, знамо, на један апстрактан начин, како ће бити решен, јер познајемо и модел и начин сликања, те ће портре личити на модел и на сликара. Али конкретно решење уметниково тога проблема доноси собом оно нешто непредвидљиво, оно ништа које је све у уметничком делу. А то ништа узима себи време и ствара себе сама, у реалном времену, као форма. За таквом слободном генезом, са таквом генезом, са током слободног стварања, у њему и са њим, има да пође развијени и раширени инстинкт, поставши интуиција, те да нас уведе у нова адекватна сазнања. „Симпатичном комуникацијом, коју би она установила између нас и осталих живих бића, проширењем које би добила од наше свести, она би нас увела у прави домен живота који је сав узајамна компенетрација, неодређено продужавано стварање". Тиме би интуција премашила интелигенцију чији је рад развијен и раширен у науци. Али, ако би је прешла, интуиција то ипак не би била у стању урадити без интелигенције, јер је од ове добила импулс за своје проширење и јер би без ње остала, у облику инстинкта, вечито везана за специални објект који је практички интересује и вечито екстериоризирана тим објектом у локомотивним покретима. „Интелигенција остаје светло језгро око кога се инстинкт, чак и проширен и прочишћен, обавија као нејасна маглина". У осталом, не могу се упоредити сазнања која би нам дао разрађени инстинкт и разрађена интелигенција. Први немамо, другу поседујемо, али, каже Бергсон, никада не би сазнање постигнуто првом добило о свом објекту сазнање упоредљиво са сазнањем којим наука добија о свом објекту. Зато би нам интуиција дала оно што је за интелигенцију несхватљиво и дала би нам могућности да то допунимо. Кад се свест раздвојила на интуицију и интелигенцију, тиме што јој је било нужно да се примени на материју и да, истовремено, иде за животним еланом, и са њиме, она је струјећи кроз еволуцију и идући за реализацијом живота насупрот мртвој материји и кретању, у правцу интуиције убрзо стала, тј. затворила се у еволутивној линији, док је у правцу интелигенције отишла до човека. У правцу интуиције, у форми инстинкта, ограничена, свесна акција животног елана се завршила инстинктивним животом у инсеката. У човеку она је остала као она „маглина око светлог језгра интелигенције", остала способна, по Бергсону, да се рашири и разради и да нас, тако интериоризирана, одведе дефинитивној метафизици. Да нас наведе управо на један пут којим би се ишло непо-