Просветни гласник

90

Просветни Гласник

средно у најмрачније дубине метафизике; перспектива која премаша по смелости и најсмелије спекулације метафизичара. Филозофија знања какву нам предочава Бергсон, она чији ће се резултати добити, управо добијати разрађеном интуицијом, има да се довршава и да се усавршава. Будућност те филозофије, по Бергсону, зависи од прогресивног и колективног рада. А резултати тог рада, „проширење хуманитета у нама" и, можда, могућност да човек у човечанству трансцедира сам себе. Пошто је животни елан, скоком од животиње на човека, реализирао у човеку максимум оне способности која се огледа у интелигенцији, зашто не би сада, применив проширен, разрађен и самосвестан инстинкт, интуицију, реализирао вишу форму свести у новој врсти човека, у каквом надчовеку? Кад животни елан, који је једна креативна тенденција у својој битности, по речима Бергсоновим, „тежи да у инертну материју унесе и уведе што већу могућу суму индетерминације и слободе", зашто не би у даљој еволуцији својој отишао даље од човека и преко човека, зашто не би, у свом неодољивом стремљењу за креацијом, премашио све препоне, „па и смрт саму" ? Ток еволуције није, истина, предвидљив, и не може се одредити унапред, али, применом интуиције, зар се не може назрети перспектива новог човечанства које би можда, било господар смрти? У човечанству какво је данас у нама реализирано, интуиција је остала неупотребљена, и она је жртвована интелигенцији. Њена крајна и највећа улога била би да, обновљена и оснажена, извуче нове линије еволуције које би довеле до максимума инвенције и слободе, до победе смрти. Тако Бергсон, најзад, даје интуицији улогу, пресудну и дефинитивну у будућности, да нас она, примењена у филозофији, доведе до нове филозофије која би, својим стварањем, дала једну нову „Обнову", и довела до дефинитивног напуштања платонизма у филозофији. Тако високу улогу има да одигра интуиција, јер је она „дух сам" који се реализује у животу, и, у извесном смислу, „живот сам". Интуиција је, засада, још увек ту, али нејасна, неодређена, и нарочито, испрекидана„То је једно светило, готово угашено, које се овде онде, из даљине у даљину, распирује, једва за неколико тренутака... и оно баца лелујаву и слабу светлост... али која ипак пробија помрчину ноћи у којој нас оставља интелигенција". Од тих слабих, лелујавих пламичака, од тих интуиција које осветле свој објект ту и тамо, нејасно и скривено, колико је даље отишла интелигенција, код нас, данашњег човечанства чија је свест, на првом месту и нарочито, интелигенција. Те светлости интуиције, разбацане, које осветле до сржи, ту и тамо, нашу личност, нашу слободу, место које запремамо у целини природе, наше порекло и, може бити, и нашу судбину — те интуиције има да обухвати филозофија, да их одржи и подржи, затим да их прошири, те да их међусобно снажи и створи целину. Тиме ће филозофија, рег тШШопет, нас увести у спи-