Просветни гласник

Бергсонова Филозофија

91

ритуелни живот и омогућити решење најдрскијих и најдражих проблема и снова човекових; она даје снаге за живот и рад, јер указује напред на бескрајне вариације ослобођења наше духовне личности, на највећу победу човека на планети, победу над смрти. То би била најдаља мета, најдубља перспектива, коју даје инстинкт елаборисан у интуицију. Тако је филозофија интуиције филозофија будућности чију је припрему дао Бергсон; кад је реч о потпуно изведеним и крајним применама и извођењима филозофије интуиције о каквој говори Бергсон, онда је положај његовог излагања само евокативан и представља само програм. Бергсонова филозофија, оваква каква је изведена и израђена у његовим делима, јесте једна врста пролегомена за филозофију кој! ће тек доћи, која ће се остварити колективним и постепеним радовима мислилаца и посматрача, и чији је претеча Бергсон. Бергсоново дело само хоће да дефинира методу и да, у неким тачкама, предвиди могућност њене примене. Бергсон нам не даје чврст, затворен и ограничен систем, он је задовољан тиме да себи евоцира реалност, да јој упути један апел. Оно што он даје својом филозофијом није резоновање које собом затвара и завршава какав систем чији су резултати финалне вредности, него је то једна довољно еластична скица, нацрт чији јге се делови моћи и исправљати. Бергсонова филозофија није једна јединствена и глобална визија свега и целине, која се има „узети цела или оставити цела". Она није затворена кугла. „Скромнија, једина способна да се допуњује и да се усавршава, јесте филозофија коју ми захтевамо". Бергсонова филозофија је припрема, позив, програм, методологија за нову филозофију која ће имати, својом новом интуитивном методом, да прати све, и најинтимније, и најскривеније, и најћудљивије покрете реалнога, јер је оно ток за којим ваља ићи, а не целина коју ваља објаснити. Метода филозофије у Бергсона је метода која оперише не са извесношћу, него са вероватноћом; и као што је и сам казао на крају своје конференције Душа и тело: „Пошто она оперише на једном терену на коме је могуће бескрајно растење вероватноће, то нас она постепено доводи у стање које је, у пракси, једнако са извесношћу". Далеко је такво гипко, еластично, емпирично и програматично схватање од чврстих, великих, величанствених, затворених добро са свих страна, филозофских система, као што је и свет и реалност која је живи, непрекидни ток, активна духовна струја која стреми напред, далеко од „сурог универсума који филозофи компонирају са исеченим и удешеним елементима који су сви повезани не само онако како нам то вели искуство но и онако како би то хтео разум". Разуму није угодно у једном свету који је живи ток, живот сам, струја, моћна и вечита, слободе; разум се у том свету не може осећати добро, не налази више ту сам себе нити вечито своју слику као у огледалу. Али је зато у таквом свету добро „целом човеку", оном који је не само човек-разум, него и човек-воља и човек-емоција.