Просветни гласник

Бергсонова Филозофија

93

према томе, у смеру ове расправе било излагање позитивног елемента интуиције у Бергсона. И кад се у опште резимирају идеје Бергсонове о интуицији, па се резултати групишу, онда се може доћи до следећих закључака. 1. Интуиција је једини могући начин обухватања и схватања суштине реалности која је један животни елан, психичке материје, те према томе слободан и креативан ток у реалном времену, вечито трајање, реално трајање, чисто постајање, активитет чији је смисао и основна тежња стварање. Интуиција је зато једини могући начин схватања суштине реалности што је интуиција у интроспекцији нашег личног психичког живота једини начин схватања и загледања нашег „ја", а његова унутрашњост, наш прави л оригинални психички живот је чист квалитативни активитет, променљив, без ичег квантитативног у себи, у реалном психичком времену, карактерисан индетерминизмом ичистомслободом. Интуиција је кључ унутрашњег живота, те је и кључ смисла целог живота и суштине свега што постоји, јер је све што постоји и живи креативни „елан". Интуиција је директна последица метафизичког схватања Бергсоновог. 2. Интуиција је дериват инстинкта који је једна од две основне форме свесности; свесна акција креативног елана реализује своје уношење индетерминизма и слободе у контра-струју материје у две тенденције: у интелигенцији и у инстинкту. Овим другим је у еволуцији организама завршена линија у инсектима, а у човеку је остао инстинкт, дисконтинуалан, местимичан, не разрађен, но ипак довољно елаборисан да га поучи о томе шта је он у ствари, ко је и какав је и шта му је судбина. Инстинкт је, по својој битној разлици од интелигенције, способност фабрикације организованог оруђа, једно продужење саме природине организације, способност која данас дрема у човеку у коме је треба разрадити, раширити и учинити самосвесном способношћу. Тако елаборисан деривирани инстинкт је интуиција. Инстинкт је симпатија коју можемо схватити једино опет интроспекцијом у наш лични психички живот; научно тумачење инстинкта је осуђено да осцилира између објашњења инстинкта као „опале ингелигенције" и објашњења инстицкта као чистог механизма, што је обоје некритички и нетачно. Интуиција је, дакле, инстинкт способан да о свом објекту рефлектира. Интуиција је способност, реална, коју дисконтинуалну ваља повезати, прикупити, методички разрадити, па да нам онда може дати одговора на највиша питања људског духа. 3. Тако схваћена интуиција, и као директна последица метафизичког принципа света и живота, и као елаборисани дериват инстинкта, је једна методичка саособносш чији је рад нрограмашичан, а чија је суштина даша у десћриашивним аналогијама са индивидуалним асихичким живошом. Интуиција је одиста кључ за схватање суштине реалности,