Просветни гласник

Књижевни Преглед

107

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД НА КРИТИКУ Г. МИЛАНА БОГДАНОВИЋА>) У тако озбиљном часопису као што је Просвешни Гласник, који долази у руке најбољим представницима наше просвете, завршио је Г. Милан Богдановић, кога лично немам част познавати, свој приказ о мојој књизи с таковим тешким речима: „После оваквих ствари, даље би доиста тешко било писати у учтивоме тону". Г. Богдановић ускраћује ми дакле „учтив тон". Ево због какових „ствари". Изнео '•> по два места из мојега Прегледа и из Скерлићевих дела (Исшорије /\,оижевносши и Писаца и књига), којима хоће да илустрира како сам „преписавао читаве ставове из појединих одељака Скерлићевих књига". Шга је гонило Г. Богдановића да пружа тај доказ, тешко је рећи, кад ја сам дајем тај доказ на лицу места у мојој књизи. Нема места из Скерлићевих књига а да их ја не бих навео у мојему Прегледу. Још теже је разумети да Г. Богдановић не казује да тако чиним, већ на против приказује она два места што их он цитира као да за њих не дајем изворе. Шта више, ја сам у уводу мојој књизи нарочито истакнуо да слиједим Скерлића, овим речима: „Где сам нисам био добро обавијештен, поуздавао сам се у друге боље. Највише на страиицама о српској књижевности у Јована Скерлића". Не може се сматрати недопуштеним такав начин којим се ја служим с литературом, јер нигде не изазивам дојам оригиналности где је у мене нема, а свагдје наетојим да тачно разликујем своје од туђега. Није се никада прије моје књиге издала повијест или преглед о нашој књижевности у којима би била на лицу мјеста приказана и врела за сваку мисао, за сваки материални детаљ. Сви су досадашњи писци такових књига сумарно побројали употребљену литературу на крају књиге. Критика је могла тек мучним тражењем да констатује у коликој мјери је писац зависан. Ја отварам врата свакоме и сватко може да одмах констатује што је моје а што је туђе. Ја сам то чинио у потпуној свијести да моје држи равновесје шуђему, да дајем колико узимам и да, поред свега „преписавања", сам преписани материал под мојом руком често добива ново освјетљење и оцјену. Кад би тко себи задао задатак да контролује велику илустровану Исшорију новије књижевносши од Јована Скерлића, он би дошао до резултата да је карактеристика Скерлићева о многима писцима такође неизворна. Такова констатација учињена је већ н. пр. за Симу Митрова Љубишу у Скерлићевој Исшо-

') Види Просвешнн Гласнш, 1921, св. 10, стр. 610—619.