Просветни гласник

Књижевни Преглед

109

Колико је критичар зачуђен, толико сам и ја. Јер се ту ради о очевидној — штампарској погрјешци! Очевидна је та штампарска погрјешка зато јер се мало прије на истоме мјесту рекло: „То славенско духоборство и богоборство даје рускому реализму нарочити биљег..." (стр. 4—5). Па да и нисам ништа друго рекао него ону несретну штампарску погрјешку, нитко не би мени који сам од свих југословена највише писао о религиозним идејама руског реализма, предбацивао толико и таково незнање! Дивим се како је око критичарево падало најрадије на саме неспоразуме и елементарне погрјешке које у ствари не постоје. У мојој књизи обрађен је Недић као критичар, независно од Скерлића, јер сам читао Недића и јер сам имао при руци и друге писце осим Скерлића о Недићу. Нагласио сам противштину између онога што је Недић хтио да буде и онога што је у истину био. Споменуо сам нормативни и научни карактер његове критике и једини сам ја до сада упозорио на његову сличност с научном кришиком (1а сгШ^ие 5С1еп1Ш^ие) од Неппе^ит-а. Уза све то Г. Богдановић се опет хвата ево „једнога места": „Недић је својим начином претходник аршисшичке критике, која узима дјело без обзира на поријекло и сврху". Зло схватајући то „место", Г. Богдановић прекорава ме за „лакоћу којом Љубомира Недића схвата(м) као импресионисту". Јасно је да нисам Недића схватао као импресионисшу, него као естетичара (артиста) који тражи законе чисте лепоте, а не обазире се на тШеи и тенденцију умјетничких дјела, и у томе смислу га назвах претходником „артизма". Г. Богдановић мијеша појмове „артизам" и „импресионизам" и упада нехотице у искривљивање смисла једнога „места". Г. Богдановић има душу да ме обавјештава шта је реализам. Ја сам ђак и лијепо сједим у клупици, и не знам шта је реализам. Не знајући шта је реализам, ја не смијем ништа да кажем о реализму а да то не било посве погрјешно. Г. Богдановић држи да осим хрватскога (српскога) не читам никојим другим језиком и да због необразованости своје цитирам хрватске писце о француској и енглеској литератури а не прве изворе, шта више он ме приказује као човјека који не зна и није никада чуо шта је романтика. Јер тако он тачно удешава шон против мене кад каже: „На страну питање, у осталом врло подложно дискусији, да ли један књижевни проучавалац сме рећи да је Балзак, кога цео свет ипак увршћује у романтичарску епоху, „глава модерног француског реализма, како то категорички тврди г. Д-р Прохаска". Баш ту гдје се Г. Богдановнћ тако љуги на моју неозбиљност, ја имам на својој страни најозбиљнијега литерарног историчара савремене Француске. Нитко други него Г. Лансон каже у својој чувеној историји француске литературе: „Оп уо И: а18ешеп1 раг ои ВаЈгас а ри раззег роиг 1е реге с!и геаНзте соп*етрогат...." (В иди се лако зашто је Балзак могао да се сматра оцем савременога реализма). Па колико је » други један врло озбнљан