Просветни гласник

110

Просветни Гласник

књижевник, Фаге, наглашавао реализам тога романтичара! И зар је романтика у Француској нешто што искључује реализам? Зар у опште нема реализма у свакој књижевној епохи, и није ли код мене образложен реализам Балзаков као посебна врста реализма, сувисла с научним позитивизмом ? Но Г. Богдановић иде у лов на места и не размишља много о томе што она значе. Али Г. Богдановић улази у опште црте мојега Прегледа. Не само поједина „места", него и методу напада као погрјешну. „Не мање карактеристично је и расположење Г. Д-р Прохаске да групе и школе тумачи према извесиим политичко-националним и социалним обзирима. Такав је случај, на пример, кад он тврди да код Срба нема правог реализма, јер да дела нису „писана са стајалишта социолошкога", а с тенденцијом „новога човјека", „према теорији Светозара Марковића." Не треба да браним ја ту тврдњу, јер се она налази на пр. у карактеристици Скерлићевој о реалисти Лазаревићу, који Скерлићу није доста напредан, већ патриархалан, а тиме одскаче од правих реалиста, својих узора у страним литературама. Када овдје кажем да нема у Срба правог реализма, онда ту дакако не говорим ни о чему другоме него о реализму „реалистичке школе" XIX века,Јс којим су спојене одређене филозофске црте. А те црте мањкају у српском (и у хрватском) реализму. Није иста ствар писати о индивидуима у литератури и о групама, школама, покретима, нараштајима. Код тога посла одлучују и некњижевни моменти. Био би посве непрегледан један Преглед без извесних „политичко-националних и социалних обзира". Чисти „естетски" критериј само јест један, и ако веома важан, између многих критерија који се употребљавају код приказивања књижевности. И опет ја могу да послужим уваженим литерарним историком Лансоном. Лансон дијели своју историју литературе и по политичким и социалним обзирима. Кад он каже „ПШтаШге ћего^ие е! сћеуа1егеб^ие", онда је то ваљада с обзиром на феудални и сталешки (социални) карактер цијеле епохе. Лансон каже „НИегаШге ћоиг§ео15е" и „репс!ап1:1а геуоШшп е! Г ешрЈге", и свуда он ту карактерише литературу по социалним моментима. Не знам зашто ја не бих смио да говорим о „муслиманској" или о „католичкој" књижевности код наших писаца који су се сами пред нашим очима групирали по својим вјерским осјећајима и дали својим дјелима чисто вјерску тенденцију. Не трпам ја све католике у католичку литературу, нити све муслимане у муслиманску! И зашто не би у Прегледу могла да буде и једна глава о женској литератури, кад у нашој књижевности жене имају нарочите женске интересе, а још немају ни једнога представника који би по чисто естетским критериумима отварао посебан покрет или школу. Принципи историје књижевности јесу опће позната ствар. Моја