Просветни гласник

222

Просветни Гласник

развијен и снажан лист може доиста да послужи дрвету. Једино ако радост ирема телесном раду ставимо у центар свега васпитања, створићемо тиме темељ на коме ће се некада подићи наша вредност на светској пијаци. Зашто више не одјекује песма из фабрике, зашто је у раднику убијена животна радост, зашто он гледа с мржњом на све што су створиле последње деценије? Јер је у раднику убијено весеље, јер му је тело онакажено, јер је изгубио јединство између телесног кретања и душевног узбуђења. Зато и јесте само она метода телесног васпитања употребљива која не тежи у првом реду да постигне снажну мускулатуру искључиво ради квантитативно мерљивих „рекорда" (већина спортова и гимнастички системи на справама), већ која тежи васпитању целог човека, тела и душе његове. Зато будуће физичко васпитање и мора бити ритмичко, јер је живот душин река у току, таласава, с плимом и осеком, он је као лелујави пламен, који се истеже и скраћује, он је уобличен иокреш, о чијем бићу сведочи исто толико жуљевита рука радникова као и нежна рука уметникова. Сви ми морамо опет постати занатлије у дубљем смислу те речи и својим живим рукама сарађивати на великом делу наше будућности. 6. КРЕТАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ. Све нове тежње на васпитном пољу имају нечега заједничког, извесно обележје које их згодно карактерише. Васпитање хоће да се подиже на прачињеници: да се све доиста живо очитује у покрету. Ова по себи тако за чудо разумљива чињеница морала се и мора увек ионово ироналазити у односу на васпитање омладине. И увек се њој мора онда од старе педагогике извојевати стопа по стопа земљишта васпитног. Један део отпора према њој почива на овоме. Свако кретање природног порекла налази се у току. И ми немамо оно осећање надмоћности према природном кретању које имамо према материји у миру. И отуда отпор! Не усуђују се да се лате онога што је живо и у покрету из страха да се не изгуби власт над њим. Али доста је било васпитања иза „зеленог стола", и то васпитања младежи која седи мирно ! Укочени и замрзли покрети наше деце говоре речито свима онима који се нису одучили да гледају. Ми морамо у нову васпитну земљу, а до ње ћемо доћи чим научимо уметност: да покрету живота оставимо слободан пут, а ми само да га руководимо ка извесном циљу. Како је било угодно педагогу у старо педагошко доба седећи васпитавати, а богме почешће и устати иза стола па се латити прута, те принудити горопадну младеж да мирује и да непрестано кљука храном један једини орган — мозак, док цело остало тело кржљави!