Просветни гласник

Књижевни Прилози

237

у Ромеа и Јулије. Других се сличности, с осталим делима Шекспировим, нисам сегио. Из тога се, разуме се, и не би још смео извести закључак да су у доба када је писао Максима Црнојевића Костићу биле познате само оне две Шекспирове драме, и да су оне једине утицале на њега, ако би се и могло домишљати да су му оне тада понајбоље биле познате 1 ). Слика жене са завитланим мачем у мојој је свести, првобитно, нема сумње, Филетина, али ће и она иглати негде своје друге, ако у овај мах и нисам свестан о њој. Па тако и узаједно концентровање по две љубави на једној личности, Максимове и Милошеве на Анђелији, и Анђелијине и Филетине на Максиму. Супротност Филетина карактера према Анђелијину (бар како је ова у ночетку замишљена), и да би се истакао утицај Максимов приликом његова првога боравка у Млецима (а оправдале и Ивове речи о неодољивој лепоти Максимовој), правдају појаву Филетину и одређују њезино место у ТЈрамској композицији, — али се она после губи у радњи, не захвата даље у драмски склоп, и само се наслућује (у сцени између ње и Милоша) како би из њезине радње морао наступити потпун преокрет, и да је стога она и задржана. Максимова трагедија пак обухватила је и много другнх трагедија, нарочито Ивову, и могли бисмо се заиста питати да ли Максимова Ивову или Ивова Максимову, — али Анђелијину није. И Анђелијину трагедију (коју бисмо према првом чину морали ишчекивати) не видимо може бити стога што је песник због Иве занемарио Анђелију, и Ивова трагедија потискује чак и Максимову, што је свакојако композициона погрешка. Протагонист остаје Иво, он ствара сав заплет, он га, јер убија Надана, и одржава до краја, а Максим је у радњи само с Наданом, па и убиство Милоша Обренбеговића приказано је само као један инстинктивни покрет — он није у непрекидној ужурбаности, у вечитом спремању као. Хамлет. (Хамлет није оклевало, он није пасиван, као што тврди један литерарни историк; на против он не застаје никад, он непрекидно ради). Када сам Лази Костићу приметио како би се из Максима Црнојевића могло извести више трагедија, то ми је признао и одговорио: „Шта ћете ? Младост, бујност!"' Костићу је било двадесет година када је почео писати Максима. 1863, Максим је већ био пред оцењивачима ..Матице српске" (осим Суботића, Јован Ђорђевић и Јован Андрејевић. Ова последња двојица су се изразила веома похвално). Максим Црнојевић био је готов 1863, а штампан је истом 1866 у пет стотина примерака (ако је Лаза Костић тачно запамтио 2 ). Да ли је,

Исте године када је штампан Макснм Црнојегшћ, угледала је свет и његова опсежна расправа : Ромео н Јулија. Једна глава из Шексаирове бнблије („Матица", и засебно: Ромео п Јулнја■ Једна понуда за одомаћпвањг Шекспира у сраском народу ). Овом приликом нисам могао доћи до ње.

2 ) Макспм Црнојевпћ. Трагедија у пет радња. Написао Д-р Лаза Костић. (Издала „Матица Српска").У НовомСаду, епископска штампарија, 1866. Велика осмина, стр. 123.