Просветни гласник

238

Просветни Гласник

после три године, штампан сасвим онако како је написан? С поузданоигћу се можемо надати да ће нам о том дати објашњења животопис Костићев од д-ра Милана Савића. Савић је нашао у оставини А. Хаџнћа Прамаксима. Од тога је понешто објављено у Кпјаеупот Ји^и. Упала ми је у очи грдна разлика између тих одељака и штампанога Максима Црнојевића. У одломцима се показује још велика неумешност, недотераност, садржина је несавладана, облик је рапав. Поређење Максима с Прамаксимом би~ће за литерарнога историка, нема сумње, од врло велике књижевне вредности, која ће се може бити уздићи, и изнад тога, до психолошке вредности 1 ). * Да се вратимо на поменуту оцену из 1869. Она је уједно и једна литерарна пикантерија. 4 Једном у шетњи речи ми Лаза Костић: — А знате ли ви да сам и ја сам писао критику на Максима? — Заиста? А где? Биће у Позоришшу? — Кад је то било? ') Да се не би заборавило, саопштавам још и ово. Када је познао Црну Гору и пробавио у њој дуже времена, Костић је преточио Максима „на црногорски" и послао га у Београд. тражећи да се Максим приказује у том облику, који му боље приличи. Управитељ је био тада Никола Петровић; он је рукопис примио, али није ништа даље предузимао. Распитивао сам се много пута о судбини тога рукописа али ништа нисам могао сазнати. Као да му се заметнуо траг још пре великих ратова. Међутим, могу дати прилог-два поправљеноме Макспму Црнојевнћу. Лаза је исправио подвучене речи у трећој појави првога чина: Занаго нећеш пријатељу мој, Занаго нећеш сина прежалит', Да угодиш родбини новијој. Говорио ми је како му се однекуд увртело у главу, када је писао Максима, да „занаго" значи „узалуд". Касније је у Црној Гори научио да .занаго" значи „заиста", а тако је та реч и у Вука забележена. Та погрешка је у преради била исправљена. На други исправак сам наишао у једном писму Лазе Костића Јовану Ђорђевићу. Писмо је из Новог Сада од 22 марта 1875 године: „Читам у „Позоришту- 1 , да је у вас овога месеца на реду „Максим"'. Како би било, да после првог монолога у почетку 5-ог чина изађе из противне кулисе Јевроспма на сусрет сватовима, па да каже неколико речи, на пр. Мој син, мој Максим, мој младожења! А камо млада ? Камо моја сна' ? Не могу више чекати је ја! (Одлети за Максимом) То мислим за то, да публика после смрти Максимове има повода још очекивати појаву јевросимину— [Оригинал писма код мене ] Да ли се у својој преради Лаза вратио на ову појаву, то ће и ово питање остати нерешено. Али каснији критички издавачи Макснма Црнојевнћа мораће се обазрети и на ове досада непознате стихове, па или их унети у текст, или, као песникову конјектуру, споменути у ноти.