Просветни гласник

Књижевни Прилози

239

— Па тако. с крајем шездесетих или с .почетком седамдесетих. Ту критику сам касније нашао, али не у Позоршиту него у Грађи за исшорију сриског народног иозоришта у Београду (од Ђорђа Малетића, Београд, 1884), где је унесена из Машице за 1869, и одмах сам је познао. Али Ђорђе Малетић није видео мистификацију, и он је доноси у Грађи с овим уводом : „Пре него што се упустим у кратак претрес самога дела, биће занимљиво мојим читаоцима, да упореде и оцену озбиљног известиоца „Матице" од год. 1869, његов суд измерен, и зрео, истина строг, али безпристрастан и правичан" (ор. ск., стр. 619). Чини се као да је песнику добро дошао позив А. Хаџића да сам напише за његов лист критику на своје дело, јер је ту могао иза прекора који је бацио на себе истурити и своју највећу одбрану: „Песник као да се упињао, да из побратимства истеше неки сриски иатос. Та намера му је прилкчно осакаћена „удесом за српску позорницу'"'. Тај протест, према квару који је „удесом" делу нанесен (као што смо и ми прилике имали да се уверимо) исказан је и у сувише благом облику. Међутим, тај протест је од највећега значења за схватање Костићеве трагедије, јер јасно и одређено указује на главну мисао песникову, и на 1га§Јсит 1га§есЈ:'ае, да је управо та мисао пала преради на жртву. * С другом трагедијом јавља се Лаза Костић после готово двадесет година. 1881 наградила је „Матица Српска" Перу Сегединца својом највишом наградом 1 ). Играо се први пут у Новом Саду, 26 јануара 1882 (по ст. к.) пред препуном кућом, али сутрадан већ позориште је било једва половином пуно. Првога пута комад је одушевљено примљен (ми смо, ђаци, у партеру и на галерији, чинили своје), али не и без некога разочарања. Није било онога озбиљнога, свечаног расположења као на Максиму Црнојевићу. И глумцима и публиком владала је нека узнемиреност, узбуђеност," јер су се шириле вести да мађарске власти спремају напад на позориште за време представе. Глумци, ваљада и из чуства што нису имали прилике да се онолико покажу и истакну као у Максиму, а осећајући може бити и тенденцију која је ишла и изван уметнбсти, нису били најзадовољнији. Стари шаптач Паја ргепић, тастТоше јовановића, говорио је између чинова: „Не, није то Максим!" И Ружићу је Максим био прирастао за срце и био му једна од најмилијих улога. У Перу није имао прилике ни да се уживи, јер га је свега два пута играо.

') Први пут штампан у Београду: Пера Сегедчнац , трагедија у пет чинова из повести народа српског, написао Лаза Костић. Наградила Матица Српска својом највишом наградом. Београд. — У Краљевско-Српској Државној Штампарији, 1882. Шеснаестина, стр. 164.