Просветни гласник

250

Просветнн Гласннк

вољни за културу, за цивилизацију! Има ту заиста дубоко питање: да ли се може сматрати као право душевно развиће оно умно развиће које нема у себи елемената морала?... Зар нема право Достојевски кад одговара на ово питање негативно, кад каже: „Образованост није никако мера за душевно развиће. У потпуно неваспитаној и потлаченој средини међу овим паћеницима (Достојевски има на уму робијаше), ја сам видео црте најфинијег духовног развића. Било је случајева да сам знао човека неколикб година, те сал! га сматрао као звера, презирао сам га. Наједаред дође тренутак када се његова душа једним нехотичним полетом отвори, и у њој се види такво богаство, осећање, срце, толико јасно разумевање и своје и туђе муке, да ти се чини као да ти се очи отварају, те првог тренутка не верујеш оном шта си видео"... Зар нема право Достојевски и онда кад каже: „Дешава се и тако да се васпитање везује са таквим варварством, са таквим цинизмом, да ти је просто гадно"... Зар нема најзад права Достојевски ако мисли да није могућно уредити друштвени живот на основи само развића материалне културе и образовања, без икаквог морала? Да нема у погледу Достојевскога на руски народ никаквог идеалисања, лако је доказати. Достојевски нипошто не крије мане и негативне стране народног живота и народне психологије. Он само скреће пажњу нашу на то да су историјске прилике биле страшне, да је народ руски током векова живео под јармом., у патњама, саблазну и деморализацији, тако да је чак чудновато и то што је сачувао човечји облик. Међутим, тврди он, под оним блатом којим је покривена душа народа, могу се наћи брилианти. Није ни интелигенција боља; разлика је само та што интелигенција неће да призна своју грешност, своје мане, док их народ признаје: „Треба да судите народу, — завршује Достојевски, — не по оном злу које он често пута чини, него по оним светим стварима за којима он увек уздише"... Кад бисмо имали времена, могли бисмо лако доказати да и у дели;ла нашег ненадмашног Пушкина, у делима Тургењева, Гончарова, Лава Толстоја, има пуно материала који доказује како је имао права Достојевски у својој оцени руског народа и руске интелигенције. Али то далеко стоји од нашег задатка. ❖ ❖ * Дакле, руски народ је по Достојевском у својим душевним особинама сачувао прави хришћански идеал: смерности, љубави према ближњем и пожртвовања. Овом се придружује друга црта, коју Достојевски налази код руског народа, а која се лепо огледа у песничком генију Пушкина: то је необична способност за усвајање туђих идеја и туђег духа, способност