Просветни гласник

Напомене о филозофији у средњешколекој настави

269

холошког испитивања и о принципима од којих ваља поћи у испитивању психичких појава. Принципиелне разлике су велике, и поред свих еклектичких покушаја спајања супротних метода. У таквој једној бујној разгранатости и сложености стања савремене психологије ваља се обазрети за методама, принципима и становиштима са којих би се најпрактичније могли ориентирати у избору градива за наставу психологије у средњој школи. Пре свега, јасно је да се не може узети у обзир метафизичка психологија. Таква психологија стоји у сувише тесној вези са једним одређеним гледиштем на свет, једним одређеним метафизичким системом, а да би се могла узети у обзир у настави. Искључењем у опште метафизичких проблема из филозофске наставе у средњој школи, искључене су и све ориектације метафизичких психологија. Али, и кад се остави на страну та „психслогија одозго", од оних других „психологија одоздо" још увек стоји пред нама, на првом месту, двоструко схватање психологије: са једне стране експериментална, „објективна", „научна", физиолошка психологија, а са друге стране „субјективна", интроспективна, неекспериментална, „психолошка", да тако кажемо, психологија. Експериментално-квантитативна метода, тесна веза са физиологијом са једне, анализа непосредно психички доживљенога са друге стране! Нема спора да се прва метода показала плоднијом у испитивању елементарних психичких појава, нарочито у психологији осећаја, док се друга показала способнијом у испитивању сложенијих психичких процеса. Прва је лакша, „научнија и објективнија", приступачнија, али је друга прилагођенија правој природи психизма. Несумњиво је да се психичке појаве не даду „ухватити у калупе", да су немерљиве, флуидне, стално променљиве; али је позитивно да се психизам развија на физиолошком, на организму и из физиолошког. Интроспективно посматрање психизама је врло тешка ствар, за коју је потребно високо само-васпитање и, обично, много талента, предиспозиције. Фине анализе и дескрипције психичких појава испадају за руком специално обдареним мислиоцима. Само-посматрање је најтежа метода. Много је простије и природније и разумљивије пратити психизам онако како је он везан за физиологију нервног система. Много је пријемљивији физиолошко-психолошки начин посматрања за младе, неприпремљене духове. Сем тога, интроспективна и дескриптивна психологија много лакше и брже могу — и Дко не морају — да одведу у метафизичке једностраности и субјективности. Психички живот, праћен на физиолошким основима, биће много разумљивији но проучаван оном другом методом. Душевна стања са којима паралелно теку физиолошки процеси, лакше ће бити схваћена у елементарној настави. Отуда је за психологију у настави средње школе боље почети увод у психологију физиолошку и дати, по примеру 2јећеп-а, развој психичког живота од простог рефлекса, па преко осећаја, представа и њихових асоциација, до вишег и сложенијег психизма. Елементарни проблеми физиолошке и