Просветни гласник

480

Просветни Гласник

— На Ускрс кад су ми дали јаје од чоколаде!" А на питање: Шта највише волиш да једеш? — једно ми је дете оцговорило: „Супу. Зашто ? — Зато што је увек једем !" Друго дете ми одушевљено причаше о једној болници у којој му је извршена операција од рахитиса, само зато што се у њој добро јеђаше. Два братића, један од осам а други од девет година, причали су ми да се њима највише допада кад иду у шетњу да гледају у прозоре. „Али у које прозоре? упитах их. — У оне где има лепиња и земичака" ! Отуда је немогуће ући у њихове жеље а да човек не осети велико сажаљење према њима. Једног сам упитала : „Шта би најволео да купиш кад би имао много новаца ? — Најволео бих да купим једне ципеле и шешир". Други би купио цело одело, а трећи би се возио само на трамвају ! — „Ја бих купио и појео једну добру кајгану — Кад бих имао много новаца, чувао бих их док не дође празник, и онда бих купио једну велику торту". Итд., итд. Као што се види, све своје жеље управља мали пролетер на хлеб, на супу, на одело. Највише воли онога ко му да што за јело или што од одела. Његов најамбициознији сан је да једе супу и кајгану, а највише се сећа онога дана када се најбоље наситио. Нама пак ово јасно показује колики су силни лсихолошки афекти под силним ударцима мизерије! Ми бисмо могли даље да наведемо хиљадама случајева који би ■ били довољни да нам покажу оне силне утиске које сиротиња оставља на мале душе. Због тога сам чешће давала овим малишанима по парче чисте хартије да на њему нацртају што хоће, обећавши им да ћу најбоље радове наградити са по једним бисквитом. То је у осталом било њихово најрадије занимање, и тако сам прикупила читаву колекцију човечуљака са чибуцима и дугачким шубарама. Један малишан, у место цртежа, нацртао ми је један лист као из неке књиге, и по њему некакве шаре као да су то писана слова. Ја сам га после овога посматрала како је озбиљан, званичан и горд, и размишљала сам дуго шта је он хтео овим цртежом. Међутим, он је схватио да су цртежи разних човечуљака са чибуцима и шубарама већ досадни и обични, и зато је он нацртао овај мало „озбиљнији" рад, из кога ћу ја моћи закључити . да је он о своме раду највише мислио, па према томе и бисквит заслужио. Исто тако, кад су деца полазила кући, пружала су ми руку ради поздрава, али он је увек одлазио поздрављајући ме једним званичним поклоном, мислећи о себи да је најоданији, најпонизнији. Често пута после школе долазио ми је неопажено кући са извињењем да је дошао ради извесног савета, и изазивајући ме на страну, често ми говораше: „Мајка ми каже: ако ми дате 2—3 марјаша, молићемо се Богу за вас!" Овај гест најбоље показује колико је достојан хуманости и колико би опасно било казнити га по будућу судбину беде ! С тога, знајући услове под