Просветни гласник

140

Просветни Гласник

горе. Наставници су изнели из Отаџбине само голу душу; ђаци нису имали ни једне сведоџбе и ни једне књиге. Сви су поцепани и ушљиви. Живци су издали и једне и друге; свађају се наставници, свађају се и нерадо се гледају ученици, особито они који су припадали различшим школама. Ученици су морално сасвим унакажени. Нико неће да се покорава; стгрији хоће натраг, у рат или у нове пустоловине. један део био је у бојевима; многи су рањени, и то не једанпут већ неколико пута; многи имају највеће руско одликовање крст св. Тзорђа. У дугом рату многи су се навикли на разврат, насиља и пијанство; ружнеречи. псовке, грубе шале и др. обичне су појаве. Старији продају све што добију, млађи краду. Све се ради без ичијег знања и одобрења. Материјална страна је ужасна: нема постеља, нема посуђа, нема скамија и уџбеника. Кад се почео уводити поредак, протест је био толики да је нпр. генерал Адамович, директор данашњег Руског Корпуса у Сарајеву, послао 23 кадета натраг у Севастопољ који је онда био у рукама генерала Врангела. Мало по мало ученици долазе к себи. Требало их је све испитати да би се знало ко је за који разред; школама се стављају на расположење различите зграде; Државна Комисија даје средства. Тамо, где су средства била обилнија, наставничко особље боље и зграда подесна за школу, за две године постигло се голико да данас тамо влада потпун ред. Тако је н.пр. у Сарајеву, и горњи редови су управо кратка историја сарајевског корпуса која се мало чим разликује од историје других корпуса. У Руском Корпуду у Сарајеву данас има 327 ученика у седам разреда, разређених у 13 одељења; 270 ученика синови су бивших државних чиновника и официра (разуме се, већииом резервних), занатлиске деце има троје, земљорадничке 18; по народности 317 кадета су Руси, а 10 су Срби. У школи раде 30 наставника (18 су редовни) с потребним бројем васпитача. Школа је смештена у једну од најлепших касарни у Сарајеву и има доста места за разреде, спаваће собе, трпезарије, собе за учење ит.д. Несрећа је што су зидови бескрајно прљави, пбд страшно нечист (пере се двапут-трипут годишње), а клозети су толико загађени да је од смрада тешко поред њих проћи. Државна Комисија троши на овај корпус 186.240 дин. месечно (сума за јуни о. г.). И за Донски Корпус може се рећи да је ушао у нормалан колосек. Он је претурио две кризе: кризу наставничког особља која је изазвала кризу и врење међу ученицима. Ту«не слике ових криза данас припадају историји корпуса коју ја не желим писати. Моје је само да констатујем и ја то чиним с највећим задовољством — да су старешине и наставници који су сплеткарили једни против других, давали ученицима пример неморала или недисцинлине и увлачили их у своје интриге, избачени заједно с онима који су се по лакоумљу поводили за њима, и да је корпус под новом управом прегао из све снаге да надокнади пропуштено. ([Испочетка, заједно с Кримским Корпусом, Донски Корпус је био у Стрњишту, камо је стигао 1 децембра 1920 године, а сад је у Билећи, у стеновитој херцеговачкој пустињи, у некадашњем утврђеном логору који је завојевачка власт дигла према Црној Гори. Около голо стење, на висовима свуд у наоколо тврђавице, у близини мала Билећа, у којој нема ништа осим основне школе. Иоле културнији живот далеко је, јер до Требиња и железнице има око 30 километара, по врлетима и брдинама,-