Просветни гласник

Службени Део

141

Школа се прибила уз крш и ради. Дошао сам у њу у суботу, у очи Духова, и затекао сам је на послу. Овде нема оне прљавштине, од које заудара корпус у Сарајеву. Иначе одлични директор сарајевског корпуса, генерал Адамович, мисли да је непедагошки терати ученике да сами рибају пбд; Донци мисле да је срамота седети у блату, па једни износе кревете и вуку воду, а други перу патос, тарући га великим четкама. У собе, које су већ опране, унесена је трава; прозори и постеље окићени су гранчицама. У куту иконица, сва у зеленилу, и пред њом гори кандиоце. Иконица је дело ђачких руку, а зејтин је од њихове уштеђевине. Деца седе у побожном ћутању и моле се Богу, сећајући се Отаџбине, сећајући се родитеља и свих милих и драгих који су остали у далеком, бескрајно несрећном завичају. Једну лепу дворану ученици су претворили у цркву, сами су изрезали олтар и насликали иконе. Они су и црквењаци и тутори. Од дугачких граната направили су звона, и звоне онако као у Отаџбини. Сва је црква у цвећу и зеленилу. Служе два свештеника и ђакон, дивно одговара хор ученика. Моле се Богу „за благоверног господара и Краља Александра", за Краљевину и за мајку своју, несрећну Русију. Они знају да су се у тај исти мах њихови родитељи искупили у храмовима далеке постојбине и моле се Богу за њих. И те две молитве сусрећу се с тврдом вером да ће их Бог примити. Ученици су већином Козаци с Дона, Терека и Кубање; поред њих има и деце с Урала, из оренбуршких и астраханских степа. Проста енергична лица, међу којима се и по типу истичу калмучка деца, остаци тог вредног монголског племена које су бољшевици нештедице истребљивали зато што се борило против њих. Као и у другим корпусима, сав намештај у учионицама ученици су сами израдили у својој стругарској радионици. У спаваћим собама, осим постеља нема ништа. Постеље су, као и у Сарајеву, гвоздене; три даске, озго празна сламњача (сламу су избацили да им не буде врућина кад спавају); простирке нема, мало узглавље с навлаком и прост покривач — то је све. Као и у другим корпусима, нигде сандучића, у ком би ученик могао држати ствари; све што има, држи под узглављем или под постељом. Сваки ђак сам пере своје посуђе од јела. Ђаци сами раде башту; кад би се дао кредит да се она у пролеће ускопа, засеје и засади, школа не би куповала поврће преко целе године. Школа сама издржава електричну станицу која јој дајеводу; станица прокисава и машине се кваре, и ако остане овако, скоро неће бити воде. За 3000 динара месечно могао би се сав завод осветлити електриком, а кад би се инсталисао велики мотор, који су Аустријанци у очи рата донели, осветлила би се и сва Билећа. Овако ученици седе у полумраку и раде уз чкиљаве лампе с петролеумом. Све то још више увећава чаму у суром стењу херцеговачком. Да би јој се отели, ученици су склопили хор који свира у балалајке; пре кратког времена управа је добила све поручене инструменте за оркестар, на тавану нашле се ноте, преостале од Аустријанаца, нашао се и капелник, и на дан Краљева венчања школа је свирком и песмом зачинила свечаност у малој Билећи. Као синови народа који има великог смисла за уметност, и они су уметници. Они издају илустрован лист „Донецт." с лепим садржајем и одличним миниатурама. Ја сам донео један примерак као сведочан-