Просветни гласник

166

у те школе наше најбоље наставничке снаге да предају наше националне предмете. Просветни радници наши треба да протумаче грађанству оног града, у ком је школа, ко су та деца, па да је пригрли онако као што су то учиниле родољубне српске куће у Сарајеву. У низу екскурзија покажимо сваке године овој деци како ]е лепа ова земља, за чију су слободу Руси пролили толико крви, и њезине лепоте она ће заволети и оценити боље него ико, јер је мало народа с тако развијеним осећањем за све што је лепо, као што је руски. Уопште употребимо сваку прилику да ова деца што више долазе у додир с нашом децом; приређујмо заједничке излете, гимнастичка вежбања у „Соколу", заједничка певачка друштва, друштва за спортове, и т. д. Како сваки посао треба довести до краја, боравак руске омладине у нашим универзитетима мора се потпуно обезбедити, јер ко се злопати, не може учити, а нама је потребно да та омладина што више научи, да би што више могла користити и својој и нашој земљи. За овај посао треба нарочиту пажњу скренути на женске институте; улога просвећеног женскиња у руском друштву огромна је. Русија ће се демократисати, и идеја нашег братства треба да продре у широке кругове руског народа. С њом заједно продреће и идеја сдовенске узајамности која не сме бити драга само једном малом делу руске интелигенције, већ, спустивши се у дубину, треба да постане идеја водиља најширих слојева. Зато треба особито пригрлити ону омладину која ступи у занатлиске радионице и на механичке курсеве и која ће долазити у непосредан додир с простим светом. Понајпре не треба наборавити сељачку децу. Ми имамо пољопривредних школа, и кад бисмо примили у њих децу с руског села, која имају вољу за пољопривреду, учинили бисмо врло много и за горњу идеју и за културни препорођај Русије. Пре Балканског рата, друштво „Руско Зрно" послало је у Србију 15 руских сеоских дечака, и Министарство Народне Привреде. на мој предлог, све их је примило у наше пољопривредне школе. Ови Русх били су наши први државни питомци. Предлажући „Руском Зрну" да пошље ове младиће, намера ми је била да руска сељачка деца дођу у кепосредан додир с нашом децом, да се узајамно упознају, па доцније, кад се врате кући наоружани знањем, да буду шириоци идеје нашег братства међу руским сељаштвом, тим стубом и будућим домаћином руске земље. Сад је време да се тај рад настави. Ако је потребно за ове циљеве дати веће кредите, не жалимо: за сваку пару будућност ће нам одати потпуно признање. И ако је чак потребно затворити коју српску школу да се руска отвори, затворимо је: ово семе може се сејати још неколико година, па се треба журити. Не заборавимо да је руска омладина део руског народа, део оне велике руске душе, тако идеалистичке, тако уметничке и тако неискусне у питањима реалног друштвеног и политичког живота. Просветимо је и умудримо! Овој омладини својствена је бескрајно осетљива савест. Учинимо све да задужимо ту савест, како би нам Русија у будућности била још поузданији ослонац него што је била у прошлости. Молим Вас, Господине Министре, да, поред моје захвалности на указаном ми поверењу, примите уверење о мом одличном поштовању. Београд, 28 јула, 1922 године, РАДОВАН КОШУТИЋ, професор Београдског Универзитета