Просветни гласник

33*

Три генија

515

Фрања, поклонио дворац. Стога се сразмерно највише Леокардових слика налази у Фракцуској. У Паризу, у Лувру, има посебна Леонардова сала, где су изложене његове слике : Мона Лиза (Ђоконда), Јован КрстиШељ, Бахус, Свеша Породица и Мадона у Шаиљи. Највећу пажњу привлачи на себе прва од тих слика. Мона Лиза је била жена неког Флорентинца по имену Ђокондо. Леонардо је неколико година радио њену слику, па како није био задовољан својим радом, прнео ју је у Француску, где је и остала. 0 томе с каквом је вештином та слика рађена, нећемо говорити. Сликарска техника је у Италијн дошла до свога врхунца наскоро после Ђота. Код ове слике је важна идеја, психологија, душа уметности. На чему се зауставља пажња свију код Мона Лизе?... На изразу њена лица, на неком загонетном, једва тек приметном осмеху. Кад се пажљиво загледате у сва лица редом на Леонардовим сликама у Лувру, наћи ћете на сваком тај исти осмех. Мона Лизин је осмех на Ваховим уснама и у младога јована Крститеља. Он је на свим лицима у Свешој Породици и на слици Мадона у Шаиљи. Они што су знали Леонардову матер Катарину, веле да је Мона Лизин осмех њезин осмех. Веле да се лепа Катарина није никад смејала. већ да је са тим осмехом на устима гледала људе свугде, и код куће на селу, и у граду на пијаци, и у цркви. То је био и Леонардов осмех: осмех његове душе, и израз његова одношаја према људима и према свету. Има једна кажа о два велика филозофа древне Грчке, о Хераклиту и Демокриту, која вели да је Хераклит размишљајући о људском животу плакао, а Демокрит да се смејао. Хераклит се бунио, негодовао, туговао, Демокрит се смејао како се само мудрац може смејати неразумности, глупости и несташности дечјој. Има нека веза и сродност између Демокритова смеха и Леонардова осмеха. Мудрацу уметнику је било јасно како би људски живот могао бити леп, разуман и пун радости, а пред очима му је био живот какав су људи направили : гадан, несмислен, ругобан. Када је таки живот гледао нови Хераклит - Микел Аиђело, он је падао у јарост, цептио је од срџбе. На својој слици Сшрашни суд насликао је Микел Анђело Христа како мрко, као страшна бура, гледа на мрску гомилу. У души мирног и леденог Монблана нема места ни срџби ни гневу. Демокрит-Леонардо гледа са висине своје мудрости са осмехом, тугом и презиром на људску глупост и ругобу. Ту је, ако хоћете, она нит по којој се може доћи до разумевања највећег дела Лонардова, 7 ајне вечере. Зашто се Леонардо латио да слика баш тајну вечеру ? Зашто није узео други који догађај из живота Христова за предмет свога рада? Зашто је баш у ту слику уложио сву снагу свога генија ? Шта је Леонардо хтео њоме да каже ?