Просветни гласник

516

Просветни Гласник

* * * Слика Тајна вечера , или, боље рећи, њени остатци, налазе се у Милану. Са трга на коме је знаменита Миланска катедрала, води на периферију града дуга улица, У1а ОагЦе. У тој улици има један стари, мали мушки манастир, назван Мапа (1е11а Огапе. У томе манастиру, у трапезарији монашкој, насликана је дуж целог горњег дела једног зида Тајна вечера. Рађена је на малтеру којим је зид олепљен. Слика изгледа овако: Велика дворана — горница. У позадини има три прозора. Кроз њих се види далеко перспектива предела. Напред је дуг сто. За столом седе апостоли и Христос, сви лицем окренути према гледаоцу. Шесторица су с десна учитељу, а шесторица с лева. Христос је спустио главу мало на страну, скоро да је затворио очи, а руке му леже раширене на столу. У дубоким је и тешким мислима, као да ређа у успомени све три године свог живота са ученицима и као да упоређује све чега се сећа са оним што ће настати кад изађу из те горнице. Христос је, по еванђелским речима, рекао апостолима: — „Један од вас ће ме издати". Христос је међу оним хиљадама које су га слушале изабрао дванаесторицу. Њих је нарочито приближио себи. Три године им је откривао своје срце и, на крају: — „један од њих ће га издати". Баш од њих! Хераклит би ту заплакао. Микел Анђело би се револтирао. Демокрит би се горко засмејао. Преко Леонардова лица је јаче но икад прелетео његов осмех. Када је подивљала светина камењем разбијала статуу Сфорце коју је Леонардо салио од гипса, стајао је он, окружен ученицима, у дну трга и ћутке гледао како руља руши гениално дело. Потресени ученици су такође ћутали. Када су се вратили кући, сео је Леонардо за своје рачуне и задубио се у посао. Ученици сада нису могли више да издрже, пришли су му са речима; — Опрости, учитељу, што те бунимо у послу. Но реци како можеш да радиш? Закога радиш ?.... Шта је малочас учинила светина на тргу са твојим милим дететом ? — Па светина зато и јесте, одговорио је Леонардо са својим обичним осмехом. Она уме једино да руши и ломи, као што луда деца ломе своје играчке. А ми? Ми смо позвани да стварамо, да дижемо светину. Латимо се, дакле, у миру својих послова. То је рекао, и задубио се у рачуне. Леонардо као да хоће својом сликом Тајна вечера да каже; — Овде не разбија сурова гомила статуу од гипса, него један од њих разбија живу Истину, издаје је. А Истина и види то и зна то, па опет, мирно иде даље, за својим послом. — Идите и ви — каже Леонардо гледаоцима слике — хришћанима и нехришћанима, вернима и невернима, — идите на послове Вечне