Просветни гласник

Три генија

517

Истине. Радите их и онда кад вам ближњи ваши разарају ваш труд, а вас када издају. Њихово је да чине то, а ваше је да стварате. Ту, као што видимо, немамо више посла са тајном лепоте тела, т«ари, материје, као у делима старе грчке уметности. Овде је пред нама узвишенија тајна: тајна лепоте духа, лепоте личности. МИКЕЛ АНЂЕЛО Чини се да је личност Леонарда да Винчи неизмерно висока, да му је гениалност исто тако велика. Спрам њега смо ми, обични људи, као кртичњак спрам Монблана. Али кад упоредите Леонарда да Винчи са Микел Анђелом, видећете ово: колико је Леонардо над нама, толико је Микел Анђело над њим. И при томе Нете осетити да ни Микел Анђело није још на врхунцу силе и лепоте. људског духа, да човек може бити још виши, још гениалнији. Наслутићете како су неизмерно велике и лепе људске силе и способности. Микел Анђело је био потомак старе аристократске куће Буанароти, која је у његово време била много посрнула. Родио се 1475 године, а умро је у својој 88 години — 1564. Лични живот Микел Анђела је био врло жалостан. Почео је да страдава још пре свога рођења. Кратко време пре но што ће се Микел Анђело родити, јахала. је једном његова мати са оцем по планини. Коњ јој се од нечега поплашио и дао се у дивљи бег. Мати је испала из седла, али јој је нога остала у стремену и коњ ју је дуго вукао за собом. Може се мислити шта је било са дететом у утроби. Микел Анђело се родио унакажен. У четрнаестој његовој години ударио га је његов школски друг Ториџијани из зависти тако силно песницом по носу, да му га је спљоштио, те је Микел Анђело за сав век добио нос као у црнца. Геније уметности и страсни љубитељ лепоте био је све друго само не леп човек. До дубоке своје старости није осетио срећу од узајамне љубави. Његова душа се није сунчала на зракама женске љубави. Као ватрен родољуб, дочекао је Микел Анђело да види како по његовој милој Фијоренци туђин жари и пали. Последњи изданци куће Медичи нису били налик на свог великог претка Козима. Народ их је прогнао, а тирани ситне душе су позвали у помоћ туђина, француског краља Карла, који се њиховом помоћи домогао власти над лепом и поносном Фијоренцом. Микел Анђело је морао да бега. Остали становници, развраћени последњим Медичима, остали су у граду, где су се.забављали и бестидно пировали са француским окупаторима. На крају је Микел Анђело, и као уметник, све до смрти више патио, више се разочаравзо од свог ствараЛачког рада, него што је уживао. У Микел Анђелу су кипеле и вреле велике замисли и планови, а људи и прилике су му сметале. Час су га вукли на другу страну, да ради нешто што