Просветни гласник

Ученичка Саморадња

533

сведочанством, јер оно, а не лична способност, служи као најбоља квалификација, особито у државној служби, за којом толики теже, због њезине тобожње практичности и лакоће. А ипак није главно у животу школска оцена, ма и најбоља била; живот оцењује људе на свој начин; зато и видимо где толико негдашњих одличних ђака у животу пролази по злу. А зато и видимо толико људи незадовољних са својим звањем и својим удесом. Питајте људе, а настојте да вам на ваше питање одговоре искрено, колико их је који су одабрали свој позив, а да се никада после нису зато покајали! Стилизирајте питање по прилици овако: „Да се опет родим, што бих желео бити?" Колико Ћете их чути где веле: „Желео бих бити то што сам." А највећа је мудрост, може се рећи, баш у том да свак, како вели Ниче, постане оно што јест. У нашој школи је то очито немогуће, јер све у њој, од почетка до краја, смера на то да ту природну предестинацију осујети, скрећући ђакову пажњу од њега на све друго више него на њ сама. Кад би наша школа умела бар то да не навраћа ђакову пажњу на спољашње награде и казне, колико би у том била напредна! Не подлежући спољашњим утицајима, ђак би све већма подлегао утицајима својим, личним, унутрашњим. То не значи да би спољашње утицаје ваљало ограничити и ђака на неки начин од њих изолирати. Нипошто! Како ће се и развити његова унутрашња снага без спољашњега деловања! Али избор тога спољашњега утицања ваља свакако оставити њему на вољу, ако смо ради развити у њега његову личну инициативу, спонтаност, вољу. А да он може слободно бирати, преко је потребно уклонити од њега све што га је кадро од тога одвратити и навратити на оне тужне странпутице којима толико врлудају наши ђаци и у школи и после у животу. У другом полугодишту прошле школске године отворио сам био, с допуштењем више школске власти, уз кр. I и II мушку реалну гимназију у Загребу ђачку читаоницу с двоструком сврхом: да у вишешколаца, којима је била читаоница намењена, допуним опште образовање и да им помогнем одабрати струку којој ће се одати. С великом поузданошћу успело ми је то у четири случаја. А највећу поузданост, по својем суду, стекао сам код једнога осмошколца у којега сам констатовао особит дар за литерарну историју. Дар тај засведочио је исти ученик, осим осталога, с три веома успела предавања из шведске и руске књижевности. И нисам само ја опазио у њега тај дар: опазили су га и толики његови саученици, па најзад и он сам. Кад сам га питао што би најволео даље студирати, рекао ми је без предомишљања: „Литерарну историју". Али је и одмах додао: „Моји родитељи желе да учим технику. — Зашто? — иитао сам ја, — јер се боље плаћа. Ајасам си-