Просветни гласник

532

Просветни Гласник

ње. Али она је то учинила само с малом децом пре поласка у основну школу. Њезини дечји домови су посве налик Фребеловим забавиштима, која никако нису школе него тек приправа за школе. Та у њима и не раде сва деца исти посао у исто доба, него се играју и забављају што и како које хоће. А принцип је школин да сва деца раде заједно. Како би изгледале наше школе кад би се сваком ђаку пустило да ради што хоће! Ту се не би знало ни ко пије ни ко плаћа. И ко би умео таквом школом руковати? То и не би била школа већ неко игралиште, које својим играма и игралијама не би нипошто припремало за озбиљан живот. Јер све бадава! Живот је борба. И за ту се борбу ваља темељито приправати трезним и озбиљним радом." Колико год се тај приговор чини на први мах оправдан, заправо он није основан на оном што је главно у човеку, а то је његова природа. Истина је, живот је тежак. Али ко га је таким учинио? Природа или — ми? У чем је највећа потешкоћа живота? У незадовољствима сваке врсте. А сва, колико их је, кулминирају у незадовољству човека радника с његовим послом. Признати се мора, истина, да је човек створен за рад. А што има толико и толико људи који ипак не воле радити, доказује да је рад људима омрзао, и то поглавито зато што им се силом намеће. Ето, што воли дете већма него игре? Покушајте му наредити што ће се играти, и оно ће сместа замрзнути на игру! Дајте људима прилике да раде онај посао који сами одаберу, и ви ћете се уверити да ће га радити радо и весело! И ако тако узрадите с њима од детињства, добићете веселе и задовољне раднике, који неће гунђати на живот, јер ће осећати у својевољном раду највећу сласт и радост живота, чак и онда ако кадгод буду и у оскудици., А оскудице се не треба бојати, кад се ради посао с вољом и љубављу. Оскудан је у резултатима само наметнути рад једнога надничара. А наш школски рад сасвим је сличан наметнутом раду надничарском. Ништа зато што се рад надничарски плаћа: он је ипак наметнут споља; њега не гони и на њ не потиче каква унутрашња љубав већ спољашња награда; у обична надничара је то дневна наплата, а у нашега ђака — оцена. Ништа боље не карактеризира неприродан посао у школи него оцене. Зато и има Г-ђа М. толико разлога што их гони, било онда кад су повољне и утичу на ђака као награда, или кад су неповољне и делују као казна. Колико су се оцене, и љубав или страх од оцена, срасле с нашим школама, види се најбоље отуда што би онога часа кад бисмо укинули оцене, морали затворити школе. Наши ђаци уче и раде само за оцену; ;:1то и јест у њих и у њихових родитеља толика тежња за школским