Просветни гласник

Ученичка Саморадња

531

предмет своје пажње. И може се десити да дете у игри и скаче и виче. Али док се и више њих играју тако да свако посве утоне у своју игру, она једно другоме не сметају, јер једно за друго и не знају и једно другога не осећају. Деца у игри сметају једно другом само онда кад престану играти се и не знају што би почела; чим одаберу нову игру, хармонија се поново ствара; а руши се истом ако које дете, хотимице или нехотице, прекрши које правило игре. Друкче, и мали нехотични ударци, па и озледе (о хотимичнима нема ни спомена), радо се опраштају, у једну руку јер их дете довољно не осећа, а и кад их осети, радије је опраштањем наставити игру, него за вољу малога бола одрећи се велике радости. То што вреди за заједничке игре, вреди још и више за игре појединачне, биле то игре у ужем значењу, или рад, који се у деце јавља редовно у облику игре, само ако је спонтан. А баш тај спонтани рад и јест у очима Г-ђе М. идеал за којим треба у васпитању непрестанце тежити, не губећи тај узвишени циљ никако из вида. И удубена у такав рад, деца у њезиној школи постају сама од себе толико дисциплинирана, те није потребно губити ни мало енергије на то да се још већма обуздају. Како она прича, — а ми немамо разлога не веровати јој — и повећи број деце, као у нашим разредима, радећи свако свој иосао и у том је голема разлика између њезине и наше школе, — толико су мирна, да често пута можеш чути муху где зуји. Тај мир постиже Г-ђа М. још нарочитим вежбањем, удруженим са игром, као што је у опште у целом школском систему њезину рад изједначен са игром. „Децо!" рећи ће оиа кадгод, кад их види да су се мало узврпољила, „хоћемо ли да покушамо малко да се стишамо?" „Хоћемо, хоћемо!" одговарају деца. „Добро!" вели она и мећући прст на уста почиње говорити све тишим гласом: „Малко тише, још само мало тише!" И на послетку додаје шапућући: „Тако, то је добро! Сад се чује муха где зуји". А деца уживају у том вежбању, као у опште у свему што им та дивна жена препоручи, или боље да речем, радо иду камо их год поведе. А она баш има обичај да то своје управљање и зове вођењем, а саму себе вођом, поредећи се с вођом на путовањима, којега сматра најбољим онда кад много не брбља, већ само упозорава. У том се посве слаже с Монтењем и Русоом, осуђујући оне наставнике који толико говоре те не даду детету доћи до речи. А једнако осуђује и наш свакодневни поступак у школи кад, питајући нешто цели разред, не дајемо да одговори онај који се јави да зна и жели да одговори, већ навалице принуђавамо на говор онога који жели шутити. 6. „Све је то лепо и красно", рећи ће когод. „Госпођа Монтесори у истину умела је примениги дечју саморадњу као ваљда нико пре и после 34*