Просветни гласник

Ученичка Саморадња

535

радошћу многих. Јер у радости је особина да се појачава тиме што се ужива у друштву, као што бол у друштву слаби, саопштавајући га другима. И у такву раду, баш као и у игри, развиће се тежња са такмичењем, ма и без оцена. Данашње такмичење у школи за оцену и није право такмичење. Такмичење у школи саморадње биће сасвим другојачије: ђаци ће се такмичити из уживања ко ће победити и боље развити у себи коју способност; и, ако не може ко победити друге у једном послу, тражиће други, као што и дете које губи у једној игри, махом скреће пажњу својих другова на другу, у којој мисли да ће оно победити. Тако ће такмичење ове врсте, попут онога такмичења које је већ Коменски препоручивао, деловати на бољи и згоднији избор занимања, и тако служити непосредно животу, у којем побеђују најспособнији. Разуме се да је прво и најпрече за какву школу избор згодне научне грађе или постављање наставнога плана, који чини кичму сваке школе, па и — основицу закона о тој школи. И као год што органско биће почиње најпре развијати у себи оно што је за њ најважније, тако би и школа као организам ваљала у првом реду да се побрине за свој наставни план. А тај није тешко наћи и утврдити, ако се постави за њ правилна основа, која не може бити ни у чем другом до у ђаку и његовој природи. Друкче ће сваки наставни план који се не сагради на тој основи, бити неприродан и извештачен, као што су неприродни и извештачени били сви планови наших досадашњих школа. Основна је неприродност наших досадашњих планова и школа што се ове као и они оснивају на традицији, које више не сме бити, откад је утврђено да је ђак средиште школскога живота. Каква смисла имају одсад те преразличите школе, као нпр. народне (или пучке), грађанске и средње, и т. д.? Фундамечат зараздељење тих школа датира из средњега века, који је сахрањен и нема га више, осим што га још у школама одржавамо. Какве разлике може бити више међу школама по сталежима? Може је бити само по разлици међу ђацима. А те разлике има само у индивидуалним особинама, по којима свако дете нагиње више овому или оному послу. Али међу децом, уза сву разлику, има и сличности и једнакости. Људи се разликују међу собом, те ни двојице нема посве једнаких. Али се они још већма разликују сваки за се од других животиња. Међутим, сви без разлике, према осталим животињама, чине целину, која има своје особине у свих индивидуа заједничке, и због којих и зовемо свакога појединца човеком. Има ствари које подједнако занимају свакога човека, као што их има које занимају само поједине људе. Оно што занима свакога човека (мушко и женско), може се и учити заједно и чинити основу за једну исту, за све заједничку школу. И