Просветни гласник

536

Просветни Гласник

та школа, очито, може се оснивати на принципу саморадње, без обзира на то што ће у њој учити и радити исто и у исти мах више деце. Мало је теже са оним школама у којима ће се појединци спремати за ову или за ону струку, и које би се према првој као основној школи могле звати стручне. И ту ће се моћи скупљати повише ђака, али се нипошто неће моћи с њима радити као и у основној школи, са свима без разлике по истом наставном плану. Наставни план сваке стручне школе требаће да буде еластичан, пуштајући ђаку све већма прилику за диференцирање, док најзад посве не прионе и не утоне у послу, који се срастао с његовом душом и телом. * * * Како се види, и како смо већ у почетку напоменули, питање о саморадњи дубоко засеца у сва најважнија питања педагогијска: о урођеним способностима, пажњи, интересу, васпитању интелекта и воље, дисциплини, учењу, методу, ваншколском раду, и најзад о школском намештају (клупама, собама и сл.). Решити ово питање како треба, значило би поставити школу на сасвим поуздану основу с обзиром на образовање материално и формално, и решити је приговора због претерећености, принуде и круте стеге, чаме и досаде. Поступак у тој школи био би, у кратко, овај: 1. све би се учило индуктивним путем на основи опсервације и експеримента; 2. на тај начин би се најбоље разабрало што кога привлачи (интересирај; 3. тако би се дала извести природна селекција (одабирање звања); 4. буђењем истинске и трајне пажње; 5. тако би се ђак развијао природно; 6. учио не само с вољом већ и с разумевањем, стичући право знање (умење), и 7. у исти мах образовоо своје способности (формално образовање), 8. чим би се снажила и његова воља, и тако стварала основа ^а морално васпитање; 9. и ако би ђак био непрестанце заузет послом, не би се осећао уморним (претерећеним), нити би због тога страдало његово здравље: 10. уз школски рад регулирао би се и рад ваншколски; 11. а како не би било принуде (казнама и наградама), 12. цели школски рад би био сладак и угодан као игра. Д-Р ДАНЕ ТРБОЈЕВИЋ