Просветни гласник

542

Просветни Гласник

ница за одмарање. При том, птичија сеоба не врши се тако често да би им могла прећи у навику. Додајмо уз то да птице могу да осете буру на 24 часа пре њеног наступа, тако да је убрзаним летењем могу да избегну. Тако прича Гетке, познати орнитолог са Хелголанда, да је једно јато птица у марту 1879 год. — и ако је превалило цео пролећни пут — окренуло на левокруг и вратило се на југ, а после кратког времена зима је понова настала и трајала још четрнаест дана. Најзад, ако би се знање о правцу пута покушало објаснити поуком коју старе птице дају младим, онда би се могло приметити да се у лето на пут крећу и младице које су тек добиле крила ■). Пети пример. — Г. Фрер, апотекар из Париза, неговао је две лепе жуте канаринке, мужјака и женку, у својој вили у Нантеру, у околини Париза, затворивши их обе заједно у мансарду своје пољске куће. Птичице, добро храњене и пола слободне, порастоше и намножише се. После шеснаест година мансарда је постала велика канаринска насеобина. Било је око 80 канаринки. Међу њима је било и неколико зелених мелеза, јер су се у породицу били увукли и неки туђинци. У току шеснаест година мајка тог птичјег царства била је толико остарела и онемоћала — имала је 16-17 година — да је једва могла летуцати с једног места на друго. Најтеже јој је било за храњење: морала се, јадница, с муком вући до опште карлице, из које се птичја задруга хранила. Два њена потомка, две пунокрвне канаринке, приметише старичине муке и притекоше јој у помоћ. За све време од две године, колико је старка још живела, оне су примале на се дужпост да о њој воде бригу. С времена на време оне су у кљуну доносиле хргну старој немоћној птици, и кад год су то чиниле, ова их је дочекивала лунајући својим крилима — баш онако исто као што и мали тићи лупају криоцима када их мајка храни. И што је у овој појави чудно, то је факт да ова помоћ није била израз дечје љубави према родитељу, јер ове две милосрдне канаринке нису биле кћери старе канаринке, већ само њени потомци. Овакав акт ми кад је реч о човеку — називамо гордо „човечност," а заборављамо да та човечност, с којом се толико шепуримо, не постоји код сваког човека 2 ). Наведеним примерима ми бисмо могли додати и друге, више или мање необичне. Треба се сетити, на пример, оне невероватне вештине са којом пчеле праве своје саће; треба видети ону дивну умешност са којом неке птице -— да би направиле гнездо — буше лншће својим кљуном и сламкама их ушивају тако како их само кројач може ушити; затим ону умешност са којом друге птице месе од блата себи кућице које по свом саврпннству не уступају много рукотворинама каквог лон-

Ј ) Ог. \Уе1*еп, Шо1о§18сће 81ге1/гп°е, с. 61, 2 ) Сћ. [^оигпеаи, ЗосШо&е, с. 148.