Просветни гласник

Душа код животиња

543

чара; треба споменути ону уметничку способност са којом даброви праве своје дворове на речним обалама. И тако даље. Кад се сетимо свих тих бизарних примера оштроумне жнвотињске активности, онда се не можемо отргнути од сугестије са којом нам се намеће питање: откуда све то и како све то? За сва та питањи која нам животиње немо постављају, већина људи, не само лаика већ и стручњака, имају један одговор: инстинкт. Да, све оно што животиње раде, раде снагом свога инстинкта. Помоћу инстинкта се објашњава сва животињска душа. Кад човек врши своје радње, онда кажемо: човекове радње се објашњавају помоћу његове воље; кад пак животиње изводе своје радње, онда кажемо : животињске радње се објашњавају помоћу инстинкта. Нужно је дакле да учинимо једну паралелу између воље и инстинкта и објаснимо њихов однос и њихов домашај. 3. Инсшинкш и воља Швајцарски психолог Клапаред дефинише инстинкт овако : „Инстинкт је прилагођен акт који на једноставан начин врше — и ако га нису научиле — све индивидуе исте врсте, али без познавања циља коме се тежи и без познавања односа који постоји између овог циља и средстава која се употребљавају ради његова постигнућа'*. Француски психолог и филозоф Пијерон формулише за инстинкт овакву дефиницију: „Инстинкт је урођена тенденција за специфичне акте који одмах и без претходног искуства достижу своје највеће савршенство, обављајући се под извесним условима средине и у релативној зависности од околности, али који су и сувише неумитни, ако не у појединостима а оно бар у општим линијама, да би се могли подешаватИ према новим факторима". Обе дефиниције су свакако прилично заплетене да би их нестручан читалац могао одмах схватити у свој јасности. Ми ћемо се с тога потрудити да их анализирамо. Инстинкт је пре свега једна серија аката, или, ако се хоће, једна радња. Каква радња? Главне и битне одлике инстинктивне радње јесу ове: 1. она је мајсторска и ако није учена; 2. она је несвесна, али је ипак целисходна; 3. она је специфична, а то значи да припада свима индивидуама исте врсте; 4. она је неусавршљива, а то значи целога века врши се на исти непроменљив начин; 5. и најзад, она је специална, тј. животиња уме да се нађе само у једној одређеној ситуацији, али је неспособна да се ориентише кад се околности мењају. Да ли су ове одлике инстинкта заиста тако битне да се између инстинктивног и вољног акта не могу наћи никакве додирне тачке, тако битне да између инстинкта и воље не може постојати никакво упоређење? Потребно је да истакнемо карактеристичност воље.