Просветни гласник

35*

Душа код животиња

547

напоменуто да воља и активност не значе једно исто. Француски филозоф Ренувије вели да битност воље није у изражавању активности већ, на против, у уздржавању од активности. Воља је по њему способност уздржавања, моћ самосавлађивања. И у обичном животу, кад говоримо о људима који имају воље, ми замишљамо људе који су кадри да обуздавају своје прохтеве и своје жеље. Дете које, спазивши на столу посластице, пружа руку да их узме, нема вољу. Ако би пак, и поред све лакомости, успело да се уздржи од крађе, оно би, по Ренувијеу, имало вољу. Претпостављајући да је ова теорија тачна и умесна, ми се можемо запитати: да ли оваква воља, која значи уздржавање, може постојати и код животиња? Ми мислимо да и овакав облик воље какав се налази у самосавлађивању, није никако оргиналан изузетак који се не би могао наћи нигде међу животињама. Истина, самосавлађивање претпоставља интелектуални хоризонат и већу интелигенцију. Зато је оно и међу људима прилично закржљало својство. Али у својој најпростијој форми оно се може наћи и код животиња. „Кад неки пас, каже Дарвин, гони зеца, па га вабну да се врати, он стане, устеже се, опет пође за зецом, или се врати постиђен своме господару". Ја сам имао прилике да посматрам како се у души једне мачке одиграва у миниатури оно што се у процесу воље код човека зове „борба мотива". Наиме, животиња је имала обичај да се шуња по кујни и — кад год јој се укаже згодна прилика — смакне по који залогај меса. Неколико шиба које је извукла на својим леђима кад год је била ухваћена на делу крађе, биле су довољне да јој избију из главе њену лакомост. Казна је била тако добра запамћена да доцније, и кад нема никога у кујни да чува месо, иста мачка могла се посматрати како чучи близу тањира искушења, с очима упртим у месо, али без воље да предузме какав атак. У том тренутку у њеној души очито постоји борба између жеље да украде месо и представе о казни која би потом имала да следује. Сличну појаву гледао сам пре неколико дана у дому Г. Милована Милорадовића, управника расадника из Јагодине. Приликом једне гозбе, којој је присуствовало више лица, његов Џон, један необично паметан пас, између осталих продукција којима је увесељавао госте, извршио је један акт који се са пуним правом може назвати „борба мотива". Џону је био пружен један добар комад врућег свињског печења, али с претњом да га не сме јести. И ако је јадно псето било врло гладно, и ако је мирис печења морао необично дражити његову њушку, ипак је јуначки чучао пред тањиром, не усуђујући се никако да узме пружено му печење. Тек кад је, после извесног времена, господар дао знак да је једење слободно, пас је халапљиво зграбио печење и појео. Није ли то она виша, права воља, воља уздржавања и побеђивања самога себе, о коме нам Ренувије говори? Да завршимо.