Просветни гласник

Читање у нижим разрелима гимназије

607

бљујући добро изабрана и погодна средства за то, како би се подстицала ученичка саморадња у смислу постављенога циља. Иначе је рад бесмислен, остављен случају, а случајност не може да буде извор трајнога и истинскога интереса. Ако се присуствује само једноме часу читања у нашим гимназијама, човеку се и нехотице намеће питање: нашто цела ова манипулација са читањем, прочитавањем, објашњавањем онога што наставник тражи? Где се крије мисао у овоме поступку? Где је узрок оној монотонији и неактивности које прате сваки час читања? Да ли се на овим часовима постиже какав трајан резултат? Да ли се овде учи читање само ради тога да ученици науче читати? Ово су питања која се намећу на часовима читања. Нарочито је за жаљење што су часови читања, место да буду живи, пуни интересовања и за наставника и за ученике, излазили суви и без интереса, тако да и сам наставник треба да се доста савлађује до звона за одмор. А весели ученици? Признајем да сам једном и сам осећао велико олакшање када чух звоно... А сада на ствар. Прво ћемо потражити узроке шаблонизма при читињу. Неоспорно је да они леже у наставнику. Он није упознат са методиком читања у гимназији, а и литературе код нас нема о томе. Он је био дужан да је потражи на страноме језику, али ни тамо је нема у обиљу. То је у осталом извињење за наставника. При томе и сам програм, који треба да буде наставнику поуздан руковођа, или бар да му обраћа пажњу на суштину ствари, не даје му ништа или га и сам гура у безживотан механизам у читању. Програм предвиђа за први разред: читање из читанке и учење напамет одабраних прозних и поетских чланака. У другоме разреду тражи: читање, као и у првоме разреду, са нарочитом пажњом на изразитост, чист и потпуни изговор, правилно књижевно акцентирање. Као циљ у трећем разреду поставља се: читање из читанке са пажњом на облик прочитаних чланака у опште и посебно, итд. Према томе, ако изоставимо објашњења, сам програм казује: читање, читање, читање! И да ли је сада чудо ако се код наставника који у опште нису навикли да мало јдубље загледају у свој посао, на часовима читања само чита? Одиста, на часовима читања мора да се чита: то је неоспорно. Али спорим да је читање само себи циљ. Циљ читања у гимназији лежи ван читања, а не у читаноме: читање је само средство да се постигне један даљи, изван лежећи циљ. Читање може и треба само себи да буде циљ једино у првоме и другоме разреду основне школе, док се ученици не науче да читају. Међутим, већ у III и IV разреду, а у гимназији по готову, рад је сасвим другојачији. Груба техника је савладана, и читање већ тежи' општем циљу — укуиноме уиознавању језика. Ово је у толико јасније и потребније у колико се даље иде од трећега разреда основне