Просветни гласник

610

Просветни Гласник

наглашавање и вежбањем га оспособљавамо да може да распознаје и тачно наглашава. Ради овога може се дати ученицима да на часу читања подвуку све оне речи на које пада нагласак, и према томе треба да се изговарају повишеним гласом. На тај начин ће ученик, када код куће буде читао дотични чланак, знати где треба да подиже и спушта глас. Разуме се да приликом иодвлачења наставник треба да објасни зашто се повишава глас. Да би ученике оспособили да схвате како често пута од наглашавања зависи и смисао, потребно је у почетку извести читав низ вежбања у којима се наглашавају различне речи, па се према томе мења и смисао. „Отац седи под тремом, пред кућом, с ћерчицом од четири године" (I Ивковићева читанка, стр. 24). Означимо ли нагласак на појединим речима и оставимо ученицима да читају, добићемо при пракилном изговору различне мисли: а) отац, а не мајка; б) седи, а не спава или лежи; в) под шремом, а не у кући, соби итд. Објаснићемо где и зашто треба читати развученије, које речи треба изговарати тишим гласом, и та места обележимо нарочитим знацима, и тако радимо све док не стекнемо уверење да су ученици схватили дато практично упутство, и да су у стању да га примене. На исти начин практично упућујемо ученика у све оне услове од којих зависи естетично читање. Како ће се упуства давати и у коме обиму, то зависи од карактера самога штива. Ја хоћу само да истакнем да се та упуства не дају узгредно, већ се на њих мора ученицима скретати нарочита пажња. Просто саопштавање правила, па ма колико она била и практична, неће ученицима много користити, ако са тим правилима не буду тесно везана и вежбања; главна пажња и тежиште треба да буду вежбања. А ова страна је најзанемаренија. Јер се цело вежбање, као што сам напоменуо, састоји у томе да један или два ученика претходно прочитају текст у разреду, па се онда оставља да се ученици вежбају код куће. Да ли они то раде? Редак је ученик који код куће отвори читанку да научи задато за читање. Па да ли је слабији ученик у опште и способан за то ? Како ће он да то учи код куће? Највише што може, то је да научи читати брзо, али не и лепо и изразито, јер нема' обрасца за естетично читање коме би при учењу могао да подражава. Али зар није наставник на крају часа прочитао дотични чланак и тиме дао образац естетичнога читања? Ја спорим да би то ученику могло да послужи као образац. Признајем и допуштам да је наставник лепо читао ; признајем и допуштам да су га ученици пратили са напрегнутом пажњом. Но шта је у свести ученичкој остало од тога обрасца? Ово је главно питање од кога зависи критериум за оцену овога наставникова поступка. Остало је врло мало, да не кажемо ништа. Ученик види да наставник збиља лепо чита; допада му се његово читање и жели да га подражава. Но како ? Размишља и увиђа да о лепоме и изразитоме читању има само магловите појмове; он зна да је наставник читао и вишим и нижим гласом, да је извесне