Просветни гласник

Циљ предавања биолошких наука у средњој школи

727

Живу природу треба вблети; без елемената љубави, чак и најлепшим предавањем не постиже се много. Потребно је да се деца науче да гледају и да цене лепоту природе; а да би то могла, она су дужна да се науче да је воле, као друга, као нешто врло блиско и сродно, као живо биће. Мени се шта више чак чини да онај који не воли природу (а пре свега свој родни крај) у опште не уме да воли као што треба ни свој завичај, своју отаџбину. А онај који нема љубави према својој отаџбини, то и није човек достојан уважења и поштовања. У том сложеном разноструком појимању осећаја љубави према својој отаџбини, у љубави према њеној природи налази се управо њен главни елеменат, који се не да оделити. У наше време, када економски услови живота васпитавају нашу децу у великим варошима, и држе нас у каменитим зградама, као у кавезима, све трује у нама оно што се зове жива природа. Ту је средња школа безусловно дужна да обрати сву своју пажњу на то да се њен васпитаник који се нехотице и насилно одваја од природе понова њој приведе да је не заборави, да не утрне у њему способност да је осећа, да се одушевљава њеним лепотама — укратко, да је воли. Зар је најзад могућно изучавати и упознавати природу живу не волећи је у њеној целокупности, у њсном природном виду, који људска културна рука није додирнула? Кад би ме љубитељи метода запитали: а каквим би методама ваљало научити децу да љубе природу, ја бих одговорио да тај који то питање ставља долази у ред безнадежних, и њега никаква метода неће спасти, и никакве методике. Учитељ-чиновник, учигељ — механички извршилац програма, књишки методичар и руководитељ или васпитач никада неће научити ученика да воли природу. А учитељ са ведром и живом душом, учитељ педагог, у коме се није угасио плам светога осећања топле љубави према природи, према животу, према свему живоме, тај, не гледајући ни на какве дебеле и дубокомислене књиге, узеће своје ученике, поћи ће с њима у шуму, у поље, у гору, у луг, на реку, и за два и три сата постигнуће резултате боље него чиновник педант за све време свога рада. Научити некога да воли природу из књига, то не иде; то је немогућно. Мени се чини да је то начин и систем предавања биолошких наука у средњим школама, и ту се, с једне стране, безусловно спроводи принцип строге научности, научне тачности, неумољиве логичности, сисгем коме је главни циљ дати и извести правилно развиће логичког мишљења на основи реалних чињеница, а, с друге стране, ученици се на тај начин навикавају да воле природу, уче се да осећају потребу додира и општења с њом, и васпитавају се у благородном, топлом осећању поштовања и љубави према свему живоме. Потребно је да ученици тако расту, развијају се и васпитавају, да се у исто време у њима развија и безгранична љубав и уважавање према самом животу. ЈКНЂЕНЈЕЛАЧИЋ