Просветни гласник

Мучење мозга

735

Један мој пријатељ, који није лекар, а који је знао да ја прикупљам податке о интелектуалном умору, причао ми је о једном посланику са којим је случајно путовао од Рима до свога места. Овај посланик изгледао му је веома умно изнурен, па ме је питао да то није каква тежа болест нервног система или каква слабост због прекомерног умног рада. Он је при говору стално губио везу, и најмање удаљење од предмета било је довољно да се заустави са отвореним устима, не знајући где је стао и о чему је говорио. Затим, с времена на време, заборављао је да су обојица били школски другови, и свога сапутника ословљавао је са Ви. Овај га је два три пута обавестио, више у шали, да су другови, па је после ућутао, да то са његове стране не би значило удварање. Знам да је овај посланик био понова изабран, и верујем да није патио од болести нервног система, већ свакако од мучења мозга. Један мој колега изјавио ми је да многи људи који се баве политиком подлежу брзо заразним болестима и умиру још млади, и да то треба приписати болесном стању нервног система. АН БКЛО МОСО (Превео са италијанског Радиша М. Стефанови-ћ)

О КЊИГАМА ЗА ДЕЦУ 1 ) ...Одмах се поставља питање: треба ли радије давати деци књиге које су специално написане за њих? Да би се одговорило на ово питање, довољно је искуство. Значајно је да деца показују, махом, крајњу одвратност ва читање књига које су написане за њих. Та одвратност је и сувише разумљива. Она осећају, од првих страна, да се писац трудио да уђе у њихову сферу у место да њих пренесе у своју, да они, према томе, неће наћи, под његовим вођством, оно ново, оно непознато за чим људска душа чезне у свим добима живота. Ти малишани су већ обузети оном радозналошћу која ствара научнике и песнике. Они хоће да им се открије свет, тајанствени свет. Писац који их враћа на њих саме и задржава их у посматрању њихове властите детињарије, свирепо им је досадан. Међутим, на несрећу, људи се баш око тога паште кад раде, као што се каже, за омладину. Хоће да се учине сличним деци. Постају деца, без њихове простодушности и љупкости. Ја се сећам неке Заиаљене гимназије коју су ми дали да читам с најбољим намерама на свету. Било ми је седам година, и разумео сам да је то будалаштина. Да сам прочитао још једну Заиаљену гимназију, прошла би ме воља за књитама, а ја сам обожавао књиге. * !) Одломак из дела 1{њига мога аријатеља.