Просветни гласник

736

Просветни Гласник

— Па ипак, рећи ћете ми ви, треба се метнути на домашаЈ: младих интелигенција. Нема сумње, али се у том рђаво усаева на начин који се обично употребљава, и који се састоји у томе да се писац прави недотупавним,. да пише једним претворним тоном, да говори без љупкости ствари без снаге, једном речју да се лишава свега што, у интелигенцији одраслог човека, очарава или убеђује. Деца ништа боље не схватају но велике геније. Дела која се највише допадају дечацима и девојчицама, то су великодушна дела, пуна великих творевина, у којима леп распоред делова чини сјајан склад, и која су написана стилом јаким и пуним смисла. Ја сам више пута давао сасвим младој деци да читају неколико певања из Одисеје, у добром преводу. Та деца су била очарана. Дон Кихот је — кад се изоставе многи одломци — најпријатнија лектира у коју се може загњурити једна дванаестогодишња душа.. Што се мене тиче, чим сам научио да читам, ја сам читао племениту књигу Сервантесову, и толико сам је волео и тако добро осетио да том штиву дугујем за велики део веселости који још и данас имам у духу. Сам Робинсон Крусе, који је, од пре сто година, класична књига за децу, био је написан у своје време за озбиљне људе, за трговце из трговачког центра Лондона и морнаре Његовога Величанства. Писац је ставио у то дело сву своју уметност, сву своју духовну честитост, своје пространо знање, своје искуство. И десило се да је само то било потребно да се забаве мали ђаци. Узор-дела која сам горе цитирао садржавају драму и личности. Најлепша књига на свету нема смисла за дете ако су идеје изражене у њој на апстрактан начин. Способност за апстраховањем и разумевањем апстракције развија се код људи доцкан и врло неједнако. ...Кад пишете за децу, не стварајте нарочит манир. Мислите врло добро, пишите врло добро. Нека све живи, нека све буде велико, широко, моћно у вашој причи. То је једина тајна да се допаднете својим читаоцима. Рекавши то, ја бих био све рекао да, од пре двадесет година, ми немамо у Француској и, мислим, у целом свету, идеју да треба давати деци само научне књиге, из бојазни да им се не поквари дух поезијом. Та идеја је тако дубоко укорењена у јавном духу да и данас, кад се прештампавају Перо-ове Вилинске ириче, то се чини само за уметнике и библиофиле... На против, илустровани каталози књига за'поклон деци износе пред очи, да би их очарали, морске ракове, пауке, гнезда гусеница, апарате са светлосним гасом. То је да се деци убије воља што су деца. Пред крај сваке године, дела научне популаризације/безбројна као океански таласи, поплаве и преплаве нас и наше породице.