Просветни гласник

О књигама за децу

737

Ми смо њима заслепљени, потопљени. Нема више лепе форме, ни племенитих мисли, ни уметности, ни укуса, ни ничега хуманога. Само хемијске реакције и физиолошка стања. Показали су ми јуче Лзбуку индусшријских дивоша. Кроз десет година, ми ћемо сви бити електричари. Г. Луј Фигје, који је, међутим, честит човек, губи своју обичну мирноћу чим помисли да француски дечаци и девојчице могу још познавати Магарећу кожу. Он је написао један предговор, нарочито да каже родитељима да одузму од своје деце Перо-ове Вилинске ириче и да их замене делима његова пријатеља доктора Лудовикуса Фикуса. Затворите ту књигу, госпођице Јованка, оставите, молим вас, Плаву ишицу коју ви толико волите и која вам натерује сузе на очи, и проучите брзо етеризацију. Било би красно ако ви у седмој години још немате утврђено мишљење о анестезичној моћи азотовог протоксида! — Г. Луј Фигје је пронашао да су виле измишљена бића. Зато он не мсже ни да допусти да се говори деци о њима. Он им говори о птичјем ђубрету, које није нимало измишљено. — Слушајте, докторе: виле постоје баш због тога што су измишљене. Оне постоје у наивним и свежим уобразиљама, од природе отвореним увек младој поезији народних традиција. Најмања књижица која улива коју поетску идеју, која сугерише какво лепо осећање, која једном речју потреса душу, вреди бескрајно више, за децу и за омладину, но све ваше књижурине набивене механичким знањима. Малишанима и великој деци потребне су приче, лепе приче у стиховима или у прози, списи који нас натерују да се смејемо или да плачемо, и који нас доводе у усхићење. Баш сам данас добио, с великим задовољством, једну књигу која се зове Оачаран свеш, и у којој се налази дванаест вилинских прича. Љубазни и учени човек који их је сакупио, Г. де Лескир, показује, у свом предговору, каквој вечној потреби душе одговарају чаролије. „Потреба, каже он, да се заборави земља, реалност, њихова разочарења, њихове увреде, тако тешке за поносите душе, њихови сурови судари, тако болни за нежне осетљивости, свеопшта је потреба. Сан, више но смех, одликује човека од животиња и утврђује његову надмоћност." Ту потребу за сном осећа и дете. Оно осећа како његова уобразиља ради, и зато и хоће приче. Причаоци преудешавају свет на свој начин и дају слабима, простодушнима, малима, прилику да га и они преудешавају на свој начин. Отуда они и врше најсимпатичнији утицај. Они помажу да се замишља, ,да се осећа, да се воли. просветпи гдАСПик, и ео >., 11 и 12 св., 1922, 47