Просветни гласник

750

Просветни Гласник

су нашим себрима, али и они нису имали никаквога другога права до — да не буду предмет продаје и куповине; т. ј. феудални поседник није могао сеог1б-а индивидуално продати као живинче, па да га купац води где хоће, него га је могао продати само са земљом заједно, али је, у томе случају, сеог1з остајао на истој земљи, продужавао рад и настављао опет, по староме, кулучити, само сад новоме феудалноме господару. У свакоме другоме погледу, како то Торолд Роџерс утврђује, енглеско законодавство XI и XII века није соег1б-а готово ништа разликовало од роба; шта више, уШаш је био заједнички назив и за робове и за сеог1б-е. У току времена је настало извесио диференцирање у потчињеним редовима, те се јављају још и ко!агп и ћогс1агп, као што су се јављали и у нас извесни редови себара, али су они, ипак и још увек, остајали бесправни себри, само са неким оделитим и специалним дужностима и занимањима. Тек кад су велике неродице постигле Енглеску (1311, 1320, 1321 и 1322), па су феудални поседници врло радо својим подложницима свих категорија давали исправе ослобођења (да могу ићи са њихових поседа), само да би се ослободили дужности да их хране, како то сагласно у својим студијама утврђују и Торолд Роџерс и Максим Коваљевски, и кад су они отпочели чинити покушаје да одржавају састанке (саборе или зборове) ради колективне заштите својих интереса, издат је 1350 год. закон који у уводу изреком истиче сврху: да би се сузбила свака колективна опозиција уШаш-а и најамничара, на коју они и раније нису имали права, и да се подстрекачи који би уШат-е на ове састанке кретали, огласе и казне као велеиздајници! Тако је било иу средњевековној Србији: себри нису имали права држати саборе. И, тако, чл. 69. Душанова Законика није укинуо једно право које би себри дотле имали, већ су се, како то Ст. Новаковић сасвим исправно вели, „овом наредбом ујемчавале иовласшице властеле и свештенства, јер су се само они могли купити у сабор". 1 ) Другим речима, тај законски пропис је утврђивао већ постојећи правни рад. До душе, Ст. Новаковић има права кад одмах додаје: „У исти мах тај члан посредно показује да је и од тако званог трећега реда било или прохтева или покушаја да се за се користи договором и да помишља на повластице саборске. Против те новине законодавство је Душаново устало начином који се види у наведеном члану. На ком су пак месту ти прохтеви себара избијали на видик, да ли у варошима или гдегод по селима, нема начина да се дозна". 2 ) Као и у другим државама за владавине феудализма, и у средњевековној Србији је било револта, ребелија и жакерија, па од тога и напомена и сведочанства има.

') Ст. Новаковић, Законш Стефана Душана, стр. 189.

2 ) Исти, стр. 189.