Просветни гласник

Књижевни Прилози

749

жину осумњичених песама каже како је „грчки учитељ" у Бечу Михаило Бојаци питан о томе, те је он утврдио да те песме певају о догађајима XV века, да су из народних традиција, и да са савременим догађајима у Турској и с грчком револуцијом немају никаквих веза. На против, већина се од тих песама пева у Србији и у Босни, дакле у турској владавини, где су и постале, и то је свакодневни разговор народни. Тим је завршено ово питање — а, као што је познато, четврта књига народних песама је штампана, доста доцније, управо у Бечу, и ако се у њој опевају савременији догађаји. АНД. ГАБРИЛОВИЂ

НАУЧНИ ПРИЛОЗИ СЕБРИ НИСУ ИМАЛИ ПРАВО НА САБОРЕ — Приложак за историју друштвених односа у средњевековној Србији Душанов Законик је у чл. 69. имао овакав пропис: вгкрска схксра да н-кстк; кто ли се Фкр-кте схмрникк, да л\с\* се суши «>1"рЕЖо\* и да се «смо\*де пс>кодкч'|Е. (На сабор се себри Скупљаши не могу. Ко би се нашао да их купи у сабор, одсећи ће му се уши и оиаљен ће биши исиод очију). 1 ) Ђ. Даничић је налазио да „и себри имаху у српској држави своје зборове, које им укиде цар Стефан." 2 ) Иза Даничића има и других писаца који тврде то исто. Међутим, себри нису имали ирава на саборе (или зборове) ни пре Душанова Законика. Ко зна шта је феудални поредак, за тога је сасвим јасно да на саборе или зборове они ирава нису имали: саборе су имали госиодарећи сталежи, иовлашћени друштвени редови, властела и свештенство; себри су били иотчињени и бесиравни. Једна од гаранција за одржање поретка феудалне својине и феудалних повластица је феудалним господарећим редовима била и та да они који су иривезани били за њихову земљу, немају права састајања, саборисања и удруживања. Такав је положај феудално потчињених био и у другим земљама онога времена. У Енглеској су како домаће, тако и пољске радове, обављали робови и људи који су уза земљу чинили соисшвеност иоседничку: ћте \У5, Шеошшеп, сеог1з. Први и други су (ћуе^б и Шеоштеп) били оно што у нас, за средњега века, ошроии, робови, који су у Енглеској продавани и куповани тако исто као и у средњевековној Србији. Тек ови трећи, сеог1з, који су се, по латински, још најчешће називали уШаш, по томе што су на селу били насељени и ту радили, одговарали х ) Ст. Новаковић, Законш Сшефана Душана. 2 ) Ђ. Даничић, Рјечннк нз књижевннх сшарпна српскнх, III, 216.