Просветни гласник

748

Просветни Гласник

и 1815, у обема свескама биле изишле — може бити и таквих које 1821 нису овде у рукопису биле одобрене (тачног, пак, рачуна тешко ће бити дати, јер је изгубљен рукопис који је онда предан). Будући да сад овај зборник припада сасвим друкчије уређеном, и са чисто знанственом тенденцијом, показаном у предговору и речнику, у три свеске подељеном издању — то га је, већ и од компетентних судија признатога Илирског Хомера, Осијана е{с., стручно образовани цензор могао одобрити, у толико лакше што су ове узорне песме у Вуковој ортографији својом класичном унутарњом вредношћу сасвим погодне да оној књижевности на коју је до сада утицала Русија даду народно, Аустрији много погодније средиште. „И управо ради тих особина Вукових радова не би цензора ни најмање зачудило ако би аустријски русомани (којима, можда и сасвим несвесно, припадају сви грчки верници, по психолошким законима) увек изналазили нове поводе да књизи одузму њен утицај. „Цензор је свестан да је судио, као што у опште ради, тако и у овом случају, по најбољој савести, и по уверењу и с потпуним знањем. „Међутим се о томе чуо такође и Гримов компетентни глас (у <ЗдШп§18сће ОеШггГе Апге1§еп); он одушевљено хвали ове песме, наслућујући какве ће подстицаје српској народној књижевности оне дати. Да би овај подстицај могао бити на корист Аустрије, могло је туђину остати непознато и бити му свеједно, али се у толико мање патриотски цензор баш због тога сме обасути још и сумњичењима место одобравањима. „А да он добро разуме српске ствари, доказује случај с владиком Краљевићем у Далмацији, ствар коју је цензор прорекао, и против свега,. на жалост безуспешно, приговоре стављао. „У осталом знао је цензор, истина, из пописа оне листе под И да Вуков рукопис 1821 није био одобрен, али зашто... то тек сада сазнаје из саопштеног цетела. „Да је већ онда позван на одговорност, како је могао потпуно одобрити нешто што је претпостављена власт морала осудити, још онда би било јасно да је рукопису учињена неправда кривицом некомпетентних известилаца. „А да потписани забрањује дела која су ма на који начин шкодљива — то ће му се ваљда признати. Беч, 4 јула 1824. цензор копитар Биће да је цело питање, бар канцеларијским путем, завршено тек у септембру, па изгледа да је службена инстанција желела да проконтролише и Копитаров извештај. На такву нас помисао упућује један акат којим је 10 септембра те, 1824, године полиција известила Дворску Канцеларију о једном накнадном истраживању свом. У том акту се понавља нама већ позната историја овог питања, па се онда за садр-