Просветни гласник

Оцене и Прикази

753

садржину. А што се писац показао бољи мајстор у свом уџбенику за I р., то се објашњава тиме да је старозаветно учење већ и по себи пуно реалности, конкретности, те је зато лако конкретностима Ст. Завета додавати конкретности из садањега живота, па и из ученичког искуства. Међутим, у уџбенику за II р. ваљало је новозаветне апстракције конкретизовати, а ово није тако лака ствар. Да је Г. Анђелковић показао недовољно деконкретизовање новозаветног учења, нека посведочи 3. задатак у уџбенику за II р.: „Какви треба да су људи према другима", где је на 35 реда подглавља, чистих апстракција, додато цигло 8 редака тумачења! Па и у овима се показују нетачности, као што је тврђење: „Наш народ не воли да се свети (није осветољубив)". Јер, наша народна изрека: „Ко се не освети, тај се не посвети" казује сасвим нешто противно. Сем тога, апстракције се објашњавају народним изрекама, дакле опет апстракцијама, које су остале необјашњене. Уз то се чине дедукције и претпоставке, да би се објасниле поставке, као што је (у Напомени истог чланка): „А кад се људи навикну да воле ближње, онда неће мрзети ни непријатеље своје". То је игра речима, којом се ништа не казује и не објашњава. Тако је остао необјашњен и овај навод, из Напомене истог чланка: „Чашћу један другога већим чинимо". Зар се уз овај верни навод није могло рећи: Чашћу коју другима указујеш, чиниш себе већим, по изреци: „Ко част чини, дочекаће је". И кад се томе дода по који конкретни пример из живота, онда постају разумљиби , како изрази Св. Писма, тако мудре народне изреке које с оним изразима имају везе. Али зато ваља сваку реченицу из новозаветног учења обрадити издвојено, као засебну методску јединицу, а не многе реченице као опште поставке у један задатак трпати. Један од осталих општих узрока недовољној и слабој васпитности наставе у опште, веронауке посебице, чини дух старе систематике, која је вајкадашња особина катихезе, још од Кирила јерусалимског, по чијој је методи хришћанско учење било збијено у кратко руководство. Но чак и ту се избегавала богословска терминологија и употреба апстрактних богословских израза, а у виду се имала прагматична доследност догађаја. Овај моменат је јаче био заступљен код Августина, који је „низао религијске истине по ниту повести, изводећи их из великих чињеница и догађаја ове". По Августиновој методи, на коју се слабо обазиру данашњи писци катихетских уџбеника, настава вере мање је била систематска, и зато је мање била упућена на тешко разумљиве апстракције, а у колико су ове служиле за предмет учења, биле су разумљиво, на самим догађајима из живота протумачене. Данашња настава у толико више може наћи примера из живота, |како међународног тако и народног, којима би учење вере учинила разумљивим и прагматичним. За пример узмимо заповест Божју којом се забрањује лаж. Настава код овог иримера би загледала у међународни и народни живот,. просветни гласник , п књ. 11 и 12 св., 1922. 48