Просветни гласник

758

Просветни Гласник

Морамо само да нагласимо још један пуг: горе књиге из хигиене ми досад нисмо имали. На жалост, ова је књига у исто време и највећа. И заиста, велика је штета за оних 330 страна које је заузела ова књига, пуна нетачних тврђења, рђавих тумачења, погрешних објашњења. Она не заслужује ни по чему да буде читана. Шта више, она може само бити штетна за оне који је читају, јер их може одвести до погрешних закључака. Д-Р СТЕВ. 3. ИВАНИЋ

ЈАВНА ГОВОРНИЦА

ОБЈАШЊЕЊА О ЈЕДНОЈ РЂАВОЈ РАЧУНИЦИ У Просветном Гласнику, св. 9, од септембра ове године, изишла је моја критика на Рачунице од Г. Милутина Станковића, под насловом: „Једна рђава Рачуница у основној школи". У продужењу је штампан и одговор Г. Милутина Станковића поднасловом: „Једна несолидна критика". У одговору Г. М. С. одмах се примећује да се дискусија скреће на поље и у тону његовог ранијег писања, које је баш и изазвало критику. Г. Станковић полази с разлозима који су баш њега руководили да ме раније први нападне „на недостојан и ироничан начин", —- као што је то изреком речено на Скупштини Удружења Југословенског Учитељства. Потребно је изнети цео ток ове појаве и показати да сам био изазван и у нужној одбрани принуђен написати критику на поратну Рачуницу Г. М. С., за коју сам по издању пре рата знао да је пуна незнања и непознавања основних појмова из математике. Лист Народна Просвеша, орган Удружења Југословенског Учитељства, доносио је врло често чланке који никако не пристају за орган учитељства. Није чудо што се на Скупштини Удружења позабавило овом немилом појавом и оваким писањем и радом главнога уредника Г. Милутина Станковића. Далеко би отишло кад би се наводили примери из листа Пародне Просвете којима би се потврдило оно што су надлежни већ једном на Скупштини утврдили. Потребно је изнети само оно што се мене тиче; то је изишло у Бр. 93 од 13 новембра 1920, и гласи: Просветна зрнца. Вечншп ндеалисша. — Свет воли људе, којима лебди осмејак на лицу и који носе маску доброте. А ја знам једног професора који се вечно смешка и чија доброта може да вас гане до суза. Смешкајући се тако написао је и неколико уџбеника за основну школу и због тих уџбеника заволео је учитеље, као потрошаче, једном дирљивом љубављу вечног идеалисте. Њега потресе кад сретне учитеља на улици. Он се одмах разжали, зауставља човека и с пригушеним болом почне говорити о трновитој стази учитељског живота. И сурова јава живота нагнала је и ову нежну душу, која живи само у царству снова и пределима идеала, да се бави прозаичним стварима реалног живога. Судба му Је просто наметла те је недавно озидао једну скромну палату на једном од најлепших места у Београду. Пошто је озидао кућу почео је се још више смешкати и сажаљевати све који пате.