Просветни гласник

644

Просветни Гласннк

рад напоран; рад који ће током времена у разним правцима бити изузетно плодан; рад који он кроз читав век свој напуштати неће, и на послетку, рад који ће му и дан дањи, као и раније, бити једина сласт и једини идеал његова живота. По унутрашњој, етичкој природи тога рада и по екстенсивности његовој, личност Г. Лозанића би, ван сваке сумње, и у нашој духовној и културној средини добила изразито крупно социално обележје. Али, кад се имају у виду и велики резултати тога рада и не баш најповољније прилике у којима се до њих долазило, онда ће нам јасно бити зашто је и апсолутна и релативна вредност тога рада много већа, и зашто су ти резултати — ти живи симболи духовног оваплоћења сталног семисекуларног напора једног изузетно вредног човека — учинили да се већ данас, за живота Г. Лозанића, око истина седе, али још ведре и будне главе његове, повукла зрачна ауреола славе његове — поноса нашег. И у данашњој, и по Вас и по нас тако ретко свечаној прилици, осетили су, драги Г. Лозанићу, Ваши другови у Университету да им ваља испунити једну дужност — врло пријатну дужност. Жеља је свих нас била да цео Университет наш о педесетој облетници Вашега рада са дубоким поштовањем и с тихим пиететом приђе Вашој, нама свима тако драгој личности. Ми то чинимо у овој свечаној седници Университета, и наша је срећа и наше задовољство у толико веће што се у нашој средини налази и први заштитник наше младе науке, Његово Величанство Краљ Александар. У свести нашој оцртавају се у овоме тренутку у пуној светлости главни потези Ваше крупне личности. Ми сви видимо како Ваш наставнички и просветитељски рад кроз дуги и предуги низ година прате савесност, тачност, истрајкост, љубав, сахмопрегоревање и стално старање за духовну релевацију наше омладине. Али, у исто време, ми сви видимо и осећамо у овом тренутку и моћ, величину и лепоту оне силе која Вас је извукла из вреве земаљског живота и у пуном господству својем везала — рекао бих, чисто приковала — за Ваш институт, за Вашу лабораторију и питому тишину њену, у којој ћете Ви — кад с пером, кад с књигом, кад с епруветом у руци, кад у дубоким мислима које пресецају апсолутно све везе и додире са спољним светом — уз тихо и благо треперење светлости коју бисте просули по многим питањима Ваше науке, радити, стварати, и поуздано прелазити преко понора и врлети мраком покривених. У срединама стабилизираних цивилизација и утврђених праваца културних, социалних и политичких струја, појава једног научника који би и у дубокој старости сачувао свежину духа и имао вољу за радом и креацијом - та појава, и ако није врло честа, није ни сасвим ретка. У нас то није тако. Цео наш јавни живот био је још од првих дана стварања наше државе у сталном и, уз то, и врло бурном преви-